SENTIMENTALNA VREDNOST (2025)

Zlatna palma Kanskog žirija za 2025. g. i aktuelni Oskar za najbolji neamerički film. Najnovije delo norveškog Danca Joakima Trira (1974), posle briljantne trilogije „Oslo“, predstavlja legitimni kontinuitet Bergmanovske zaostavštine, izvanrednog i tradicionalnog skandinavskog poniranja u dubine ljudske duše.

Porodična drama prati transgeneracijsko nerazrešenje tri generacije i daje potvrdu sintagmi da „nema puta bez povratka“, tj. ukazuje na neminovnost restauracije, potom susreta i, na kraju, relaksacije nečega što zovemo bazični konflikt.

Priča o velikom, ali nerazrešenom i naizgled surovom reditelju (u briljantnoj roli maestralnog Šveđanina Stelana Skarsgarda, 1951), koji pravi svoj poslednji film, konačno tragajući za istinom o sebi.

Ispitujući svoju poziciju sina majke koja se ubila i njene motive za suicid, susreće se sa demonima svoje problematične uloge muža i, pre svega, oca. Susret u kući, koja je njegov arhaični, ali i životni bazični prostor, u trenutku smrti bivše supruge, sa dvema kćerima, njegov je finalni obračun sa reperkusijama sopstvene neuroze.

Duboko podsećajući na epilog Bergmanovih „Divljih jagoda“, reditelj Gustav Borg se u ovoj melanholičnoj meditaciji obračunava sa ljubavlju, ambicijom, prošlošću, ali i identitetom. Istovremeno, njegove kćeri Nora i Agnes, u suptilnom izvođenju Renate Rajsve i Inge Ibsdoter Lileos, uspevaju da pokrenu sopstvene tranzite i da se izbore u „grebanju“ po talogu vlastitih nedovršenih razračunavanja sa roditeljima, bazičnim ljutnjama, Erosom i Tanatosom.

Nora je starija sestra, osakaćena sopstvenim separacionim strahovima, glumica u trakcijskom pokušaju da nađe odgovore na pitanje ko je zapravo ona. Defektna u odnosima, ljuta i agresivna, gotovo do samouništenja, a ipak u osnovi nalik svome ocu. U traganju za osnovom svog bola, njih dvoje će u umetnosti rešavati svoj beg, ali i besomučno sublimirati svoje jauke, tragajući za sobom.

Agnes, istoričarka, racionalnije uspeva da pronađe svoj smisao, ulogu i poziciju.

Muzika Hanije Rani i kamera Kaspera Tuksena uspevaju da kamernu jednostavnost severa učine vulkanski vrelom.

Ovaj snažni i duboko emotivni film vraća nas na esenciju uloge porodice i transgeneracijskih modela u tako bitnom pokušaju pojedinca da psihološki, emotivno i egzistencijalno učini svoj život smislenim, vrednim i dostojanstvenim, ali i da to bude zalog onima koji dolaze. On nas podseća i na neophodnost suštinskog izmirenja dece i roditelja, uz prihvatanje istine, ma kakva ona bila.