Pod psihoanalizom i psihoanalitičkom psihoterapijom podrazumevamo pihološko lečenje koje se zasniva na uspostavljanju specifičnog odnosa između pacijenta i terapeuta u posebnim okolnostima ili terapijskoj situaciji. Osnovu svih dinamičkih zbivanja tokom trajanja terapijskog procesa čine sposobnost terapeuta i mogućnost pacijenta da upozna dinamiku fenomena koji se pojavljuju u tom odnosu sve vreme trajanja terapijskog procesa, i ima bitnu važnost. Pacijent je osoba koja ima određene smetnje, stanje, poremećaj ili bolest, a terapeut, je obučen za pružanje psihološk pomoći u njihovom lečenju. I pacijent i terapeut su u ovoj interakciji i učesnici i posmatrači zbivanja koja teku, dok se ona zasniva na uzajamnom poverenju i dobija podticaje iz elemenata regresivnog i progresivnog u psihoterapijskom procesu.
Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija su uzročni oblici lečenja, poseduju definisana pravila i zakonitosti, metodologiju i tehniku primene, primenjuju se saobrazno postavljenim ciljevima i za određene psihičke poremećaje nastale na osnovu intrapsihičkih konflikata ili, pak, razvojnih deficit. Ciljevi se ne odnose toliko na smanjenje ili otklanjanje simptoma pacijenata, koliko na istraživanju i eliminisanju uzroka koji ih stvaraju. Stoga se psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija ne zasnivaju na striktnom usmeravanju pacijenata. Terapeut se ne upušta ni u kakav oblik direktnog sugerisanja i izbegavanja bilo kakvo izricanje mišljenja, podsticanje, davanje saveta ili aktivnog mešanja u život obolelog. Umesto toga on psihološki tumači iskaze i smetnje koje oboleli saopštava tokom terapijskog procesa, kao i odnos koji se stvorio i stalno stvara između pacijenta i terapeuta. S obzirom na ove karakteristike psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija smatraju se dubinskim oblicima lečenja, onim koji dovode do restrukturisanja psihičkih procesa koji treba da postanu skladniji i konstruktivniji.
I psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija su naučni metodi lečenja, pošto je predmet njihove pažnje čovek i ljudski odnos u celosti, a taj proces je deo medicinskih i društvenih nauka.
Istorijski razvoj psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije, duži od jednog veka, darovao je niz novena. Raznovrsnost i bogatstvo savremenog psihoanalitičkog mišljenja, teorijskog i tehničkog, proizveli su mnoštvo kliničkih modifikacija koje se mogu primeniti na širok spektar pacijenata i problema.
- očigledni problemi u interpersonalnoj sferi (povučenost, stidljivost, usamljenost, strah od intimnosti, nemogućnost da se deli terapeut, kompetitivnost, zavisnost, strah od autoriteta),
- neurotične smetnje: fobije, strahovi, depresivna stanja, trauma,
- psihosomatska oboljenja,
- poremećaj prilagođavanja,
- smanjenje radne efikasnosti,
- nezadovoljstvo ličnim i porodičnim životom.
S velikim uspehom pomaže parovima u sagledavanju problema iz jedne drugačije perspektive. Delotvorna je u osnaživanju partnerske relacije, sticanju boljeg razumevanja partnera kao i shvatanju sopstvene uloge u datom odnosu uz osvešćivanje načina na koje doživljavamo svog partnera/partnerku. Ne samo da osnažuje partnere individualno i redefiniše postojeće disfunkcionalne odnose, već daje i novu perspektivu u daljem životu koji suštinski dobija na kvalitetu. U okviru partnerske psihoterapije postoji i predbračno savetovanje koje može pomoći parovima da dublje razumeju jedno drugo i sagledaju međusobne razlike pre ulaska u brak.
Indikativna je kada postoje sledeće teškoće:
- Problemi u komunikaciji, učestale svađe;
- Visoko konfliktan partnerski odnos;
- Emocionalno udaljavanje, gubitak bliskosti i intimnosti;
- Seksualne teškoće;
- Neslaganja oko vaspitanja i odgajanja dece;
- Hronična ljubomora;
- Neverstvo;
- Razvod;
- Nasilje u partnerskom odnosu (fizičko, verbalno, seksualno);
- Obrasci ulaženja u destruktivne i nefunkcionalne odnose;
- Teškoće povezane sa emocionalnom bliskošću (nepoverenje, strah od odbijanja, intimnosti, izražavanja ličnih potreba u vezi, usamljenosti, razvijanje zavisničkog odnosa sa partnerom).
Donošenje odluke o odlasku na partnersku psihoterapiju može biti teško. Ako ste u problematičnoj vezi, međutim, traženje pomoći je efikasnije od ignorisanja vaših problema ili nadanja da će oni sami od sebe nestati ili se popraviti. Ponekad je najteže učiniti prvi korak priznanjem da vezi treba pomoć ali samo na taj način možemo izgraditi stabilniji odnos ili ga napustiti ukoliko je veza disfunkcionalna, nezdrava i bez kapaciteta za promenu. Da bi partneri izgradili kvalitetan i zadovoljavajući odnos treba da ga dožive kao nešto što se visoko kotira na listi njihovih prioriteta. Veće zadovoljstvo životom, lično postignuće i ekspanzija svesti samo su neki od benefita partnerske/bračne psihoterapije.
REBT (Racionalno Emotivno Bihevioralna Terapija) je popularan kognitivno-bihejvioralni pristup koji se fokusira na sadašnjost, pomažući klijentima da shvate kako nezdrave misli i uverenja stvaraju emocionalne probleme, što dalje dovodi do nezdravih ponašanja koja ometaju trenutne životne ciljeve.
Osnovna premisa REBT-a je da ljudi imaju izbor kako će reagovati na nepovoljne životne događaje, bilo zdravim ili nezdravim emocijama. Nezdrave emocije proističu iz načina na koji ljudi konstruišu svoj pogled na svet, sebe i druge, kroz svoja uverenja i filozofije. Ako su uverenja osobe rigidna i iracionalna, njene reakcije su uglavnom samoosujećujuće i destruktivne.
REBT se usredsređuje na identifikaciju i preispitivanje samosabotirajućih uverenja osobe, zamenjujući ih racionalnim uverenjima koja vode ka boljim kognitivnim, emocionalnim i bihejvioralnim rezultatima. Usvajanje racionalnih uverenja pomaže u eliminisanju simptoma i doprinosi kvalitetnijem životu. Terapijski proces uključuje mnoge kognitivne, emotivne i bihejvioralne metode, sa aktivnim učešćem klijenta u seansama i između seansi, što povećava efikasnost ovog metoda.
REBT je široko primenjivan pristup koji se koristi za lični razvoj, preventivne svrhe, kao i tretman kliničkih i subkliničkih problema. Pomaže u usvajanju bezuslovnog prihvatanja sebe i drugih, razvoju racionalnog razmišljanja, adekvatnog osećanja i ponašanja, povećanju tolerancije na stres i diskomfor. Efikasna je u tretmanu problema kao što su: panični napadi, anksiozni poremećaji, depresija, bes, osećaj krivice, prokrastinacija, nedostatak asertivnosti, zavisnosti, partnerski problemi, fobije, opsesivno-kompulsivni poremećaji, poremećaji ličnosti, posttraumatski stresni poremećaji i mnogi drugi.
Ukratko, REBT psihoterapija je efikasan, struktuiran pristup, usmeren na konkretne ciljeve, sa merljivim efektima. Efikasnost REBT-a je empirijski potvrđena
Sistemska porodična psihoterapija je pristup psihološkom savetovanju koji se fokusira na poboljšanje komunikacije, rešavanje konflikata i jačanje porodičnih odnosa. Ovaj sistemski pristup uključuje sve članove porodice u proces terapije i može se koristiti za rešavanje različitih problema kao što su bračni konflikti, problemi sa decom, stres i emocionalne poteškoće.
Cilj porodične terapije je promena u sistemu porodičnog funkcionisanja, gde članovi porodice uče kako da bolje razumeju jedni druge i efikasnije se nose sa izazovima. Terapija može biti korisna u situacijama kao što su depresija, anksioznost, poremećaji ishrane, problemi sa zavisnošću i razvojni problemi porodice.
Porodična terapija se zasniva na ideji da promena kod jednog člana porodice utiče na celokupni porodični sistem. Promene u terapiji se odvijaju na dva nivoa: promena prvog i drugog reda. Promena prvog reda podrazumeva smanjenje simptoma kod jednog člana, dok promena drugog reda ukazuje na nestanak simptoma bez uticaja na druge članove porodice, zahvaljujući promenama u porodičnoj strukturi.
Porodična terapija se koristi u različitim situacijama, uključujući rad sa parovima, adolescentima, porodicama u razvodu i porodicama sa članovima koji prolaze kroz traumatska iskustva. Terapija pomaže članovima porodice da izraze svoje misli i osećanja, razumeju tuđa iskustva i unaprede međusobnu komunikaciju.
Ključni elementi uspešne porodične terapije uključuju motivaciju za promenu, redovno prisustvovanje seansama i ispunjavanje terapijskih zadataka. Rad sa stručnjacima iz oblasti sistemske porodične terapije može vam pomoći da izgradite stabilnije i srećnije porodične odnose.
Geštalt terapija je pravac u psihoterapiji čiji je osnivač Fric Perls. Geštalt terapija je vrsta eklektičkog pravca koji kombinuje, pored psihoanalize, Levinovu teoriju polja, Rajhijansku telesnu terapiju, psihodramu Morena, egzistencijalizam, igranje uloga, grupnu dinamiku, istočnjačku filozofiju, semantiku i dr.
Osnovna postavka Geštalt terapije je da je čovek potpuno odgovoran za svoje izbore i sam određuje svoju egzistenciju. Organizam se tretira kao jedinstvena i nedeljiva celina (nemačka reč geštalt znači celina, jedinstvo koje se ne može deliti). Svaki faktor koji utiče na ponašanje, po geštaltu, prisutan je ovde i sada, negde u polju „organizam- okolina“. Cilj geštalt terapije je povećanje ljudskih potencijala kroz proces integracije. Kroz Geštalt terapiju pacijent sprovodi što više svoju terapiju, a terapeut je samo posmatrač, komentator ili povremeni vodič kroz proces izlečenja. Putem Geštalt terapije, osoba napušta težnju za kontrolom i dozvoljava da situacija upravlja njenim akcijama. Terapeut pomaže da osoba sebe prihvati onakvu kakva jeste i da sebe može da promeni jedino ako nauči da bude potpuno svesna onoga što doživljava (to podrazumeva potpuni psihički, telesni i emotivni doživljaj i uključuje sva čula).
Znači da je geštalt terapeut aktivan da bi pacijent naučio da koristi sve svoje senzomotorne sposobnosti (Perls kaže: „čovek mora da izgubi razum da bi došao do čula. Potebno je gledati umesto buljiti, slušati umesto čuti“.) Jedina mogućnost promene ponašanja nalazi se u svesti o onome što radimo koristeći senzorne, motorne i intelektualne sposobnosti. Terapija se počinje od očiglednog, onog što se sada dešava.
Geštalt terapija je veoma moćna psihoterapija koje svojim svestranim i, pre svega, humanim pristupom čoveku, uspeva da pomogne u izlečenju mnogih psihičkih problema.
Tokom poslednjih godina sve je više terapeuta koji svoju orijentaciju opisuju kao kognitivno-bihejvioralnu, bez obzira da li u svom radu više koriste kognitivni ili bihejvioralni model psihopatologije, odnosno kognitivne ili bihejvioralne tehnike.
Bihejvioralna terapija bi se mogla bliže odrediti kao niz tehnika i postupaka koje se zasnivaju na pretpostavci da je psihički poremećaj posledica pogrešno naučenog ponašanja, zbog čega je glavni cilj lečenja da takvo ponašanje iščezne. Jednostavnije rečeno, bihejvioralna terapija se bavi menjanjem ponašanja u cilju boljeg zdravlja. Bihejvioralna terapija se zasniva na bihejvioralnom modelu psihopatologije koji određuje da se može lečiti samo ono što je moguće meriti ili objektivno pokazati, istovremeno odbacujući nagađanja i pretpostavke koje se ne mogu dokazati. Bihejvioralna terapija ima jaku naučnu podlogu u eksperimentalnoj psihologiji, što joj omogućava da planira lečenje, kao i da predviđa i meri njegov ishod, bez isključivog oslanjanja na kliničko iskustvo i utisak.
Često se smatra da je bihejvioralna terapija samo teorija učenja koja je primenjena u praksi, čime je ovakvo određenje bihejvioralne terapije pojednostavljeno i suviše je široko, jer obuhvata i druge psihoterapijske pravce, na primer kognitivnu terapiju.
Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija je uspešna u lečenju depresije, anksioznih poremećaja, socijalne anksioznosti, generalizovane anksioznosti, specifičnih fobija, hipohondrije, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, postrumatskog stresnog poremećaja, ljubomore, nekontrolisanog besa, poremećaja ponašanja kod dece i adolescenata, problemi u partnerskim odnosima, bolesti zavisnosti.
Komunikacija na daljinu između terapeuta i klijenta nije nov koncept. Sigmund Frojd je često koristio pisma za komunikaciju sa svojim pacijentima. Porast dostupnosti zdravstvene zaštite putem interneta doveo je do sve veće praktične primenljivosti i on-line psihoterapije.
On-line psihoterapija i savetovanje obavljaju se putem razgovora telefonom, korišćenjem nekog od internet alata sa video pozivom (viber, skype, zoom). Vrlo je pogodna za osobe koje iz objektivnih razloga ne mogu da prisustvuju seasni uživo (prostorna udaljenost, život u područjima gde nema dostupnih terapeuta i gde je pristup uslugama mentalnog zdravlja ograničen, ljudi koji se osećaju nelagodno prilikom kontakata uživo licem u lice, pandemije).
Odnos poverenja između terapeuta i klijenta može se formirati i putem interneta a rezultati pokazuju da ovakav vid komunikacije može biti efektivan u otklanjanju mnogih psiholoških problema. On-line psihoterapija je pogodna, ekonomična, fleksibilna, pristupačna i jednako efikasna alternativa tradicionalnoj psihoterapiji. Lakoća i pogodnost zakazivanja termina i razgovor s terapeutom iz privatnosti vlastitog doma, ma gde klijent bio, ogroman je užitak za korisnika usluga, od kojih mnogi možda prvi put traže terapiju.
Ovaj vid terapije donosi i veliku uštedu u vremenu.