“Ako izgubimo samopouzdanje, ceo svemir biće protiv nas.” Rafl Valdo Emerson
Samopouzdanje je važna komponenta našeg emocionalnog razvoja i predstavlja stav o našim veštinama i sposobnostima odnosno način na koji procenjujemo vlastitu vrednost i kompetencije. Samopouzdanje je vera u sebe, uverenje da smo dovoljno sposobni da se suočimo sa životnim izazovima i da uspemo — i spremnost da se ponašamo u skladu sa tim. To je ugao iz koga merimo vlastitu uspešnost. Biti samopouzdan zahteva realno sagledavanje svojih sposobnosti i osećaj sigurnosti u tom sagledavanju. To znači da prihvatamo i verujemo sebi i imamo doživljaj kontrole u svom životu. Dobro poznajemo svoje prednosti i slabosti i imamo pozitivan stav o sebi. Postavljamo realna očekivanja i ciljeve, komuniciramo asertivno i možemo podneti kritiku.
Samopouzdanje nam pomaže da steknemo kredibilitet, da ostavimo snažan prvi utisak, da se nosimo sa raznim psihološkim pritiscima i da se suočimo sa ličnim i profesionalnim izazovima. Visoko samopouzdanje je povezano sa nižim nivoom emocionalnog distresa, uspešnijim mehanizmima suočavanja sa životnim problemima, zdravijim životnim stilovima, većim zadovoljstvom sopstvenim životom i boljim mentalnim zdravljem.
Onaj ko ima visoko samopouzdanje ne trudi se da impresionira druge svojim uspesima i postignućima, ne očekuje potvrdu i odobravanje drugih da bi se dobro osećao. Samopouzdanje daje osećaj optimizma, energije i lične motivisanosti. Samopouzdaniji ljudi su i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, imaju poverenje u sebe, fleksibilniji su, zadovoljniji sobom, spremniji na preuzimanje rizika. Tolerancija na frustraciju im je veća kada stvari krenu da se odvijaju onako kako nisu zamislili. Samopouzdana osoba prihvata i teške situacije ali se ne oseća pri tom kao žrtva kojoj je načinjena nepravda kada stvari krenu nizbrdo.
S druge strane, nisko samopouzdanje može učiniti da se budemo puni sumnje u sebe, da budemo pasivni ili pokorni, ili da imamo poteškoća da verujemo drugima. Kada nismo samopouzdani često se osećamo inferiorno, nevoljeno ili smo osetljivi na kritiku.
Fokusiramo se pre na problem nego na rešenje, na promašaje umesto na uspehe, na teškoće umesto na mogućnosti. Kada nam je samopouzdanje nisko pasivniji smo, nesigurniji, stidljiviji, na frustraciju često reagujemo agresijom, izbegavamo izazove, nove i nepoznate situacije, lako odustajemo, idemo linijom manjeg otpora, imamo strah od neuspeha ali i od uspeha, strah od drugih ljudi. Kritike i neuspesi nam teško padaju, teško donosimo odluke, imamo grešeke u razmišljanju, mislimo da nismo vredni pažnje, da se ne uklapamo. Sa niskim samopouzdanjem idu i teškoće u izražavanju svojih osećanja, stavova, želja, potreba.
Često i perfrekcionističke tendencije idu u paketu sa niskim samopouzdanjem. Iako postižemo rezultate koji se našoj okolini čine izvanrednim mi u svojoj suštini nismo zadovoljni niti osećamo ispunjenost.
Nisko samopouzdanje može biti u korenu mnogih životnih problema. Kada nam je samopouzdanje nestabilno i nisko skloni smo da ostajemo u toksičnim, nezdravim i neispunjavajućim partnerskim ili prijateljskim odnosima, ne menjamo posao iako smo njime nezadovoljni ili čak trpimo mobing i slično. Potencijali nam ostaju neiskorišćeni a neispunjenost se povećava što je česti put u razna anksiozna stanja ili depresiju. Sa niskim samopouzdanjem teško nam je da priznamo greške, nastojimo pre da nađemo koga ćemo okriviti i na koga ćemo svaliti odgovornost.
Visoko ili nisko samopouzdanje retko je povezano sa vašim stvarnim sposobnostima, a uglavnom je zasnovano na vašim percepcijama. Percepcije su način na koji razmišljate o sebi i ove misli mogu biti pogrešne. Samopouzdanje nije dato rođenjem ili predodređeno biološkim nasleđem. Ono se stvara u odnosu sa drugim ljudima.
Porodična sredina je najvažnija za njegov razvoj a roditelji su prvi modelari dečjeg samopouzdanja. Deca upijau ne samo verbalne poruke roditelja već i kroz neverbalnu komunikaciju, mimiku ,gestove, ton glasa, pogled upijaju poruke odobravanja ili neodobravanja.
Mišljenja drugih deca internalizuju i prihvataju kao vlastita. Bliski porodični odnosi, međusobno poštovanje i razumevanje, podržavanje svih članova porodice, brižnost, nežnost, harmoničnost, uvažavanje prava i mišljenja, jačaju osećaj zajedništva a samim tim deluju pozitivno na razvoj samopouzdanja. Ako su temelji samopouzdanja dobro izgrađeni u porodici retko ih mogu ugroziti drugi negativni uticaji sa strane.
Ono što najbolje gradi i stvara nečije samopouzdanje jeste lični uspeh, naš najveći osećaj samopouzdanja ide kroz lični napor i uspeh.
Nisko samopouzdanje može proizaći iz različitih iskustava, kao što su odrastanje u okruženju bez podrške i u atmosferi stalnog kritikovanja, odvajanje od prijatelja ili porodice po prvi put, prestrogo osuđivanje sebe.
Visoko samopouzdanje nije nužno prediktor uspeha, ne garantuje da će sve u našim životima biti lako i glatko ali pruža veću slobodu da se eksperimentiše dostignućima, sposobnostima, umećima i znanjima koje posedujemo. Za zdrav odnos prema životu neophodno je postići ravnotežu koja se temelji na samopouzdanju ili veri u sebe. Samopouzdanje nije statična kategorija već se gradi ceo život, može se narušiti zbog određenih nepovoljnih životnih okolnosti ali se isto tako može i povratiti.
Kako povećati svoje samopouzdanje?
- Prepoznajte i istaknite svoje prednosti. Nagradite i pohvalite sebe za vaš trud i napredak.
- Kada naiđete na prepreku, ponašajte se ljubazno i saosećajno. Ne zadržavajte se na neuspehu.
- Postavite realne i ostvarive ciljeve. Ne očekujte savršenstvo; nemoguće je biti savršen u svakom aspektu života.
- Usporite kada osećate intenzivne emocije i logično razmislite o situaciji.
- Izbegavajte stvaranje pretpostavki o sebi, ljudima i situacijama.
- Shvatite da prošla negativna životna iskustva ne diktiraju vašu budućnost.
- Izrazite svoja osećanja, uverenja i potrebe direktno i sa poštovanjem.
- Naučite da kažete Ne na nerazumne zahteve i zahteve koji vam ne prijaju.
Individualno psihološko savetovanje i psihoterapija su takođe načini koji mogu pomoći da se poveća vaše samopouzdanje. Upornost u menjanju stečenih navika i prihvatanja drugačijeg načina razmišljanja, osećanja i postupanja, je neophodna da bi rezultati bili vidljivi. Prihvatanjem lične odgovornosti u radu na podizanju vlastitog samopouzdanja počinje prvi korak ka postizanju cilja.