Individualna neuroza traži svoj put za razrešenje. Staze su raznolike, krivudave i viseslojne. Jedna od putanja je razrešenje kroz kolektivnu neurozu. Mada tu od razrešenja više dobijamo ventilaciju ili odlaganje, što samo po sebi više pojačava napon i tonus same neuroze i time je još više produbljuje, a nikako razrešava. Ali stvara iluziju razrešenja. Kolektivne neuroze su najčešće vezane za struktuisanje revitalizacije oca, ovoga puta granndioznog i besmrtnog.
Time se štitimo od esencijalnog straha, straha od gubitka primarnog objekta. Zato smo beskrajno odati Bogu, religiji, naciji, grupi, ocu nacije, velikom vođi .Zato su nam oni tako potrebni. Jer u kolektivnom protektoratu bezimo od individualnih neuroza. Tako nastaju arhetipovi homopoliticusa, homoreligicusa i svi izvedeni koncepti referencijalne simbolike. Tako narodi slede svoje vođe, fanatično se predaju svojim religioznim okvirima, bahatim navijačkim gangovima.
Bežeći od individualnih nerazrešenja u kolektivne iracionalne konflikte.
Time postaju suštinski pogodni za sauščestvovanje u najkatastrofičnijim projektima određenih grupacija i interesa. Istorija čovecanstva je mozaik supstitucije individualnog i kolektivnog. Uvek pokrivenim grandioznim kolektivnim Nad Ja. Što smo individualno neurotičniji, a često imamo fenomen indukovane neuroze onda je i odanost grandioznom ocu veća, a karakter i sadržaj vođe bizarniji i destruktivniji, kako auto, tako i hetero. Što smo više ljuti na sopstvene primarne roditelje (oca i majku) iz ovih ili onih razloga to je naša potreba za idealizacijom sledećeg nivoa veća i neophodnija, jer neko sledeći treba da nas preuzme ili ušuška (domovina, država, vera, kraljica-majka; Bog, kralj, vođa-otac).
Što smo manje gnevni na roditelje manje imamo potrebu za sekundarnim idealizacijama, manje smo skloni sklapanju neuroticnih “saveza”, okrećemo se individualnom a imamo konstruktivniji i zreliji odnos prema kolektivnom. Ovom metodologijom možemo da objasnimo i zašto i kako se opredeljujemo politički, ideološki ili religijski. Sve je samo nadkompenzacija. Sazrevanjem i separacijom možemo da menjamo i naše ideološke, duhovne matrice i daljim razrešenjem individualnog konflikta pomeramo od svih nam dostupnih kolektivnih neuroza. Cilj je zapravo čovek lišen neuroze, koji bežeći od individualne, jezgrovne u jednom momentu zaglavljen u kolektivnu arhetipsku (najčešće izniklu iz mitova, epskih natkompenzacija ili narcističkih projekcija) kroz proces individuacije, toliko amplifikuje sebe i iznikne do krajnjeg ideala-individualne slobode. U nekim zemljama kao što je naša čija etiogeneza i socijalno poreklo uglavnom je seosko postoji tkz.ruralni instikt proizišao iz patrijarhalne frustracije sina pred dominantnim ocem, što još više akcentuje Frojdovu prču o “oceubistvu” i nadkompenzaciju kroz grandioznog vođu, zemaljskog ili apstraktnog.
Ovakvu matricu podsticale su i ideološke i pseudointelektualne elite iz 80-ih godina prošlog stoleća širom bivše nam zemlje fokusirajući se po inerciji i po principu spojenih sudova na akcentovanje ugroženosti vlastitih etničkih sredina. Nalazeći širi front u određenim interesnim grupama, kontroverznim ličnostima zatečenih ili dolazećih političara, sa religijskim velikodostojnicima i “narodnim tribunima sa istovetnim ruralnim instiktom ali i nacionalističkom i nešto verske isključivosti i drugim entitetima sličnog sklopa, pretvarali su sadržaj fokusa u koncept,a koncept u matricu. Takvo pozicioniranje je imalo svoj krajni epilog u katastrofama devedesetih, ali i prolongiranju matrice do današnjih dana uz krajnje poguban epilog. Svaki pokušaj repozicioniranja matrice imao je svoj tragican epilog (smrt Z. Đinđića).
Neko će reći a kakav je uticaj drugih, stranih faktora. Značajan ali pre svega u kontekstu njihovih ciljeva u odnosu na matricu koju sami projektujemo. Kao i u individualnoj psihologiji. Sami se pozicioniramo i za dobro i za loše. Precizno i detetminisano. Baš taj instikt ruralnog bio je vodeći imput pominjanih pseudoelita prošlog stoleća noseći u sebi miks frustracija razoranog seoskog ognjišta, mitomanskog nasleđa, epske retorike, sebičnog komesarskog uzleta akademika školovanih u večernjim posleratnim školama sa loše ušivenim šinjelima, loših estetika iz boljševičkih pamfleta, palanacke etike nedovršenih identiteta i disidentske slojevitosti uspokojene u vilama na Dedinju ili institutima za “odbacene”, umesto gulaga.
Religija, nacija, ideologija, pokret, stranka, grupa, medijsko zombiranje kao osnovni sadržaji kolektivnih neuroza postajali su utočište duhovno, kultorološki, socijalno, ekonomski i fizički u ratovima,ekonomskim krizama obogaljenog i opustošenog pojedinca, njegova uteha, njegov vapaj, njegovo survavanje i ponor. Okretanje razrešenju vlastitih individualnih neuroza bez bega u kolektivne je put ka razrešenju. Mnogi narodi su prolazili kroz ovakve izazove. Neki su i uspevali da pronadju rebuse vlastitih zaglavljivanja. Zrelo i kroz postulate maturacije, individuacije i relaksiranja prethodno svojih osnovnih, bazičnih ljutnji, onih prema primarnim objektima. Kažu da je život ceprkanje po talogu nerazrešenih odnosa sa roditeljima. Ko zna, možda tu negde nađemo i sebe. Bez dodatnih potreba za idealizacijama. Dovoljan je samo respekt.