Dr Džonatan Sklar je nezavisni psihoanalitičar za psihoterapijsku edukaciju i saradnik u Britanskom psihoanalitičkom društvu (BPAS). Radio je u privatnoj praksi više od trideset godina. Karijeru je počeo kao psihijatar a kasnije se edukovao za psihoterapiju na Klinici Tavistok i psihoanalizu na Institutu za psihoanalizu (IoPA). Sklar je držao predavanja u srpskim, moskovskim, poljskim, češkim, rumunskim i hrvatskim analitičkim društvima, kao i na Psihoanalitičkom institutu istočne Evrope (PIEE). Od 2008. takođe je predavao psihoanalitičarima i psihoterapeutima u Čikagu.
Njegovo duboko interesovanje za istoriju – kako ličnu tj. istoriju pojedinaca, tako i širu istoriju država i kultura – približilo ga je psihoanalizi i psihoanalitičarima toga doba, koji su osećali akutnu potrebu da shvate psihološku traumu koju su kod sovjetskog stanovništva izazivali razni društveni sukobi i društveno- politički preokreti. Psihijatrijskim establišmentom dominirao je fokus na hemijske i biološke uzroke mentalnih bolesti, dok su njegove ne-biološke dimenzije bile zanemarene. Provevši nekoliko godina na psihijatrijskoj obuci, Sklar je shvatio da želi da se bavi psihoanalizom i posle nekoliko godina, prijavio se za obuku kao analitičar. Godine 1979. primljen je na analitičku edukaciju Instituta na Tavistokovu četvorogodišnju psihoterapiju za odrasle.
Tokom svoje karijere, Sklar je pronalazio obilje inspiracije u radu Frojda, Ferencija, Majkla i Enida Balinta, Vinikota i Biona, između ostalih. On je bio posvećen ponovnom vraćanju rada zaboravljenih ili zanemarenih analitičara i ponovnom ispitivanju njihovog doprinosa teoriji psihoanalize. Posebno je radio na ponovnom uvođenju Šandora Ferencija kao veoma značajnog ranog teoretičara, u procesu istraživanja njegovog plodnog dijaloga i saradnje sa Sigmundom Frojdom. Njihove teorijske debate bile su ključne za razvoj njihovih radova. Na Sklarovo razmišljanje uticala je i Paula Heimann, nekada njegov supervizor. Između ostalog, naučila ga je da, iako je doslednost u analitičkom stavu i postavci veoma važna, mora se zadržati i osećaj za sebe kao analitičara. Sklar je bio osetljiv je na činjenicu da, posebno kod pacijenata koji su loše tretirani u ranom životu, analitičari moraju da paze da se, u odnosu sa njima ne povinuju obrascima zanemarivanja ili zlostavljanja. Njegova prva knjiga Pejzaži tame (2011) fokusirala se na nekoliko njegovih suštinskih interesovanja: teorije Frojda i Ferencija, regresiju pacijenta u analizi, istoriji, traumi i nezavisnoj psihoanalitičkoj tehnici. On smatra da je životna sredina u ranom životu ključna za razumevanje mentalnog razvoja, zdravlja i bolesti. U svetlu svog rada u zemljama koje su bile izložene čestim društvenim i političkim sukobima i nemirima, Sklar insistira na vrednoj ulozi koju psihoanalitičko razmišljanje može da igra u aktuelnim političkim diskursima. U savremenom medicinskom svetu, u kojem dominiraju dokazi zasnovani na medicini, kliničkim smernicama, ciljevima upravljanja i praćenju, ostaje veoma malo prostora za praktikovanje umetnosti medicine i nege. Ali razumevanje individualnih iskustava bolesti, individualna subjektivnost svake osobe i nesvesno značenje simptoma su najvažnije komponente ispravne dijagnoze koja će na kraju dovesti do oporavka i osećaja izlečenja nakon medicinske intervencije. Na prvim stranicama svoje knjige o Balintovom nasleđu (2017), Džonatan Sklar tvrdi da su u ovom veku farmaceutski lekovi najvredniji tretman; ali izostavljaju važnost uma i osećanja. Troškovi savremenih lekova skaču i u mnogim delovima sveta su nedostupni, a opet prilično često ono što se traži u cilju pravih drastičnih promena u zdravlju pojedinca ili zajednice je samo promena načina života. Intimne konverzacione intervencije mogu da preusmere istragu glavobolje ili bola u grudima na potpuni oporavak, čime se takođe sprečava anksioznost i somatska fiksacija. Nedavne studije o psihosomatici ukazuju na to da negativne emocije kao što su strah, bes i bes, kao i zanemarivanje, imaju fiziološki i razvojni efekat na ljude (Schore, 2015). U dopisnom smislu, izražavanje pozitivnih osećanja može imati pozitivan efekat na zdravlje. Drugim rečima, da bi bio dobar doktor potrebno je imati veštine koje prevazilaze čisto naučno i medicinsko znanje, tačnije emocionalno znanje. Balint je tvrdio da je sam doktor jači lek od farmakološkog leka. Znanje stečeno emocionalnim učenjem, uz sticanje samosvesti, je ono što inspiriše i motiviše sposobnost izlečenja. Zaista, lekari koji poznaju biološki deo profesije u dubini neće nužno biti najbolji lekari u medicini. Svi lekari mogu da se sete kolega iz perioda stažiranja koji su znali da citiraju razne medicinske knjige i članke, ali nisu znali kako da leče i komuniciraju sa pacijentima. U današnjem postmodernom društvu, ekonomija i tehnologija su promenile lice medicine, medicinske prakse, i odnos doktora i pacijenta ili pacijenta-terapeuta. Doktor pacijentima daje osećaj da poštuje njihove želje i uverenja, da će se brinuti o njima i pratiti ih tokom bolesti. Ovim se pacijenti osećaju viđeno kao cela osoba, a ne samo kao simptom ili bolest.
Još jedna knjiga koju je napisao, jeste Mračna vremena: Psihoanalitičke perspektive politike, istorije i žalosti (2018). U ovoj knjizi ulazi u detalje kako bi pružio na uvid užasno mračne pojave gde su ljudska bića na drugom kraju kao primaoci što čitaocu omogućava veći pristup da nesvesne stvari budu svesnije ističući kvalitet čovečanstva u ljudskim bićima. Takođe, slušanje ovih priča nam omogućava da postanemo svesniji, ne samo onoga što se “negde tamo” dešava, već i onoga što se dešava ovde, jer u našem svetu, “ovde” je uvek upleteno i pogođeno.
Dipl. psiholog Tijana Tijanić
Korišćena literatura:
Jonathan Sklar | Institute of Psychoanalysis
Jonathan Sklar, <i>Balint Matters: Psychosomatics and the Art of
Assessment</i> | Psychoanalysis and History (euppublishing.com)