Psihoterapija nije zamena za život nego proba kostima za život. Drugim rečima, iako psihoterapija zahteva blizak odnos, taj odnos nije cilj već je sredstvo kojim se dolazi do cilja. Rad u školi na mestu školskog psihologa sa jedne strane i porodičnog psihoterapeuta sa druge strane, doneo mi je dosta iskustva radu sa porodicama i mladim ljudima (adolescentima). Ono što svakodnevno slušamo jeste model takozvane krize u porodici. Skoro uvek se kroz razgovor sa mladim ljudima, osvrnem na porodicu I način kako funkcionišu kada se dogodi neka krizna situacija. Dobijam različite odgovore ali se svi svode na to da se sve to “gura pod tepih”.
Kriza unutar porodice jeste poziv na promenu. Prelazak iz jednog životnog ciklusa u naredni jeste podstaknut krizom koja je očekivana, što se dešava i u funkcionalnim porodicama. Ali sa druge strane, postoje kriza usled neplaniranih događaja poput smrti bliske osobe, gubitka posla, selidbe ili ove epidemije koja nas je zadesila. Epidemija koja jeste donela i velike stres u porodicama zahteva od nas da angažujemo sopstvene resurse, volju, istrajnost, posvećenost, izdžljivost i da tako pobedimo “nevidljivog neprijatelja”.
“Guranje problema pod tepih“ može imati dugoročne negativne posledice, a veliki je broj onih koji ne razumeju zbog čega dolazi do nesuglasica unutar porodica, što samim tim izaziva i stres. Ne znajući da li je uzrok tome partner, roditelj ili deca, vrte se u začaranom krugu poremećene komunikacije, ali sve to je rešivo i može da se promeni. Zamišljati porodični ili lični život bez stresa je iluzija. Razvojne krize su evolucija koja gura porodicu napred u smislu drugačije organizacije života, svakodnevnog ponašanja i onoga čime se porodica bavi. Svaka porodica ima svoje osobenosti i lakše ili teže izlazi na kraj sa izazovima. Velika je uloga očekivanja uverenja, predrasuda, idealizacija; konačno — i partnerskog poverenja. Neke faze odnosa, za neke porodice, neminovno donose veći krizni potencijal. Ali nisu sve krize očekivane i razvojne. Moguća je pojava disbalansa u hijerarhiji ili preraspodeli moći u porodici. Ugrožavajuće je i preterano obaziranje na spoljašnje vrednosti ili unutrašnja fokusiranost koja odvaja od realnosti. Može se na trenutak izgubiti smisao ili može doći do pojave konflikta lojalnosti prema porodici porekla. Partneri mogu imati različite interese, interesovanja, nezadovoljene potrebe koje ih frustriraju. Razloga je puno, svako svoje verovatno zna. Nabrojano onda prestaje da bude porodični izazov i postaje ugrožavajući zastoj. U tom slučaju, kriza je poziv na adaptaciju koji članove poziva na ponovno uspostavljanje stalnosti i zaustavljanje promena koje se prepoznaju kao ugrožavajuće. Ona je spasonosni alarm.
O krizi se mora razgovarati. O tome kako se osećamo, šta nas plaši, zbog čega se jedni na druge ljutimo. Jako je važno ne suditi, ne insistirati na svojoj ideji odnosa. Različite perspektive i različiti doživljaji odnosa ne znače gubitak identiteta i neminovni problem u vezi. Ako nečim nismo zadovoljni, neophodno je polako redefinisati, menjati i graditi nove odnose. Kreirati nove emotivne mreže, novi zajednički jezik, pravila, izraze, izražavanje senzacija koje osećamo. Svaki odnos ima evoluciju, dinamičan je, menja se. Uvek ima prostora da promenimo ono što nam se ne dopada.
Kroz razgovore sa srednjoškolcima česta situacija koja se javlja je ono što njih trenutno sada najviše muči i brine a to je organizacija vremena. Sve se zapravo svodi na telefon i virtuelni svet koji i njih donekle umara, ali prosto postali su deo sistema. Na moja česta pitanja o tome šta rade kad su kući, dobijam odgovre da spavaju ili su na telefonu. Dakle, kroz ceo taj sistem koji nam jeste nametnut i protiv koga ne možemo, dolazimo do zaključka da su mnoge porodice dospele u krizu upravo zato što nemaju nikakav uticaj na decu. Nema otvorene komunikacije. Nema razgovora i sistemskog rešavanja problema. Sve je postalo začarani krug iz koga je teško izaći. To je samo jedan od primera. Ono što jeste važno jeste da dolazimo do zaključka da se u disfunkcionalnim poodicama u našoj sredini,javljaju poremećaji poput nasilja u porodici (fizičko, verbalno, ekonomsko), zlostavljanje/zanemarivanje, bolesti zavisnosti ( narkomanija, alkoholozam.kocka…), depresija, psihosomatske bolesti. Čest primer jedne balkanske porodice jeste „tata je oženjen za alkohol/posao“ a „mama je udata za decu/depresiju a od braka ništa“. Deca sve to vide, osećaju i prepoznaju i zato se dodatno okreću virtuelnim stvarima. Jednom prilikom sam na jednoj seansi pitala mamu, koja je inače vaspitačica, koliko često provodi vreme sa svojom petnaestogodišnjom ćerkom i devetogodišnjim sinom, onako da ne rade ništa, da gledaju film, jedu sladoled, šetaju…jedno vreme je ćutala a onda je počela da plače i rekla „Nikada“. Zaista je važno da i to malo vremena koje provedemo sa svojom porodicom bude kvalitetno i da smo upućeni jedni na druge.
POKUŠAJ REŠAVANJA“ PROBLEMA“
1.Jako je važno DEFINISATI PROBLEM. Šta konkretno to znači? Zapravo, definisanje problema se odnosi na to da se u ceo proces te „definicije“ uključuje cela porodica. Sednete, otovoreno iznesete vaše mišljenje. Nije uvek lako i jednostavno to uraditi iz razloga što mnoge balkanse porodice nikada ne razgovaraju pa im ovo dodje kao nešto što je neprirodno i naporno. Međutim, jako je važno da se oseti atmosfera u porodici koja dovodi do nesigurnosti i neizvesnosti. Vrlo je važno da se svaka porodica zapita koje su to snage kojima raspolažu kako
bi krenuli u rešavanja .
2.Prepoznavanje resursa. Kada kažemo resursi misli se na angažovanje pomoći od strane bliskih osoba, ili traženje stručne pomoći. Važno je naglasiti da se traženje stručne pomoći uvek posmatra kao odraz adaptabilnih snaga porodice, sa tendencijom da se ovaj koristan obrazac prenosi i na mlađe generacije.
3. Psihoterapeuti vrlo često problem definišu kao porodičnu krizu, čime se svi pozivaju na učešće u njenom razrešenju, ujedno i stavlja vremenski okvir koji ukazuje na rešivost problema.
4. Sadašnji trenutak je veoma važan..Prošli događaji se razmatraju samo u okvirima uticaja na sadašnji problem, bez pokušaja da se prošlost kao takva ispravi, već razume i iz nje koriste iskustva koja mogu pomoći u razrešavanju aktulene krize.
5. Smanjivanje tenzije jeste od prevelikog značaja zbog usmeravanja na problem. Rešenja ponekad promiču, a da ih porodica ne registruje. S toga je neophodno smanjiti postojeću tenziju.
6. Pravljenje plana sa nekoliko mogućih opcija pomaže porodici da, ne vezujući se za jedno moguće rešenje i jedan mogući ishod, nastavi sa smanjivanjem tenzije i usmeravanjem na svoje potencijale dok ne dođe do željenog razrešenja krize.
I ne zaboravite, VERA U USPEH- USPEHA JE POLA
ŠKOLSKI PSIHOLOG PSIHOLOG I PORODIČNI PSIHOTERAPEUT
IVANA STANOJEVIĆ kRSTIĆ