Strah kao koncept života u sada već višedecenijskom dominantnom aspektu bitisanja na ovim našim uzavrelim balkanskim prostorima dobija u ovom periodu druge dekade XXI stoleća svoju kulminaciju. Tridesetak godina raspirivana matrica nastala iz potpuno pogrešno konstaliranih fokusa političkih i intelektualnih pseudoelita tako prisutnih i neuništivih sve ovo vreme uspela je da mentalno stanje duhovno, materijalno i psiho-somatski obogaljenog naroda svede na nivo katastrofičnog, beznadežnog i iracionalnog.
Paranoidno-depresivna pozicija kolektivne psihologije potpomognuta stalnim održavanjem tenzije, straha, militantne atmosfere ali i krajnje restriktivnim i kažnjavajućim zakonskim rešenjima i pritiscima na pojedinca inače skrhanim i obezvređenim pogrešnim, ali često namerno i vrlo struktuisanim defokusiranjem na marginalne, ali u osnovi agresivne sadržaje dovela je do oslobađanja u osnovi najbizarnijih i najagresivnijih poriva pojedinca. Oni su manifestni kako unutar interpersonalnih odnosa, tako i u samim individualnim rascepima, unutrašnjim dramama i izrazavaju se kroz konglomerat raznorodnih psihičkih simptoma neizrečivog intenziteta, dinamike i obima.
Država preti novim restrikcijama, kaznama, konsekvencama običnom noksama preplavljenom pojedincu, uvodi STRAH kao inicijalno određenje prevaspitanja, nudi destruktivni arhaični koncept vaspitanja u miksu sa krajnje primitivnim i stalno pothranjujućim kulturološkim modelom starleta, snajki i parova. Umesto modernih civilizacijskih i humanističkih korifeja nudi nam se ponovno uvođenje vojnog roka i restauriranje starih demona.
Dani započinju vestima o epidemijama najbizarnijih ubistava, užasnim porodičnim dramama i raspirivanju antagonizama najšireg spektra. Jedan od najjačih strahova je strah od greške. Država uvođenjem rigoroznih kazni od saobraćajnih do kažnjavanja za najsitnije prekršaje, zapravo ne reguliše red u zemlji i rešava problem suštinskog kriminala, več dodatno inhibiše običnog građanina ophrvanog ekonomskom, psihološkom i svakolikom istrošenošću. Time se zapravo nadkompenzuje ono esencijalno i preko potrebno razrešavanje neuređenosti i stvara utisak dobrih namera za uređivanje sistema. Najtužnije je što država upravo ovakvim merama pojaćava strah koji je dominantni okidač za sve vrste psihičkih i socijalnih deformiteta. Najzaštićeniji su oni iz zatamnjenih džipova, ili iz sve organizovanijih struktura nekih novih, tako lažnih, ali vitalnih sistema moći.
Najnemoćniji, ali ih je lako i prevesti preko vode su oni nekad vredni, pošteni, ali danas obogaljeni i postiđeni. Krajnje je vreme da se drzava upita. A šta ćemo sa strahom? Sa strahom običnog čoveka, čoveka čija je ta ista država u osnovi i po funkciji servis. Sta ćemo sa mogućnošću da ga ohrabrimo, učinimo mu život dostojanstvenim i vratiti mu osmeh. Dati mu šansu. Njemu i njegovoj porodici. Učiniti ga bitnim. Najbitnijim.