U prirodi autokrate krije se zapravo antipod i suprotnost njegove sustinske prirode. Uplašen, narcisoidan i snishodljiv lik, prepun poniznosti i nepotrebnog poltronstva prema prethodnom autoritetu. Osećaj niže vrednosti i duboke lične frustracije, čini ga bahatim, manipulativnim, omnipotentnim, sa naglašenim imputima ka jačanju vlastitog pijedestala.
Drugi uzrok njegove beskrajne potrebe ka fantazmu o moći je nedovršen proces u emocionalnom razvoju, koji Frojd naziva “oceubistvom.” Preciznije radi se o infantilnoj nerazrešenosti rivaliteta sa ocem. Treći element je struktura ličnosti koja inklinira ka tzv. poremećaju ličnosti. Suštinska karakteriatika je odsustvo saosećanja i skrupula, što ga čini bezobzirnim i lišenim osećanja krivice.
Egocentricnost i patološki poriv za samoaktualizacijom ga čine beskompromisnim u ostvarivanju potrebe za autokratskim konceptom. Sledeći nivo u njegovom razvoju je tiranija, gde on strukturiše pseudokoncept ideološke matrice sa realizacijom vešto dizajniranog kolektivnog marketiga i nudeći stanovništvu prihvatljivi ideal žrtve (sa oslanjanjem na mitove i kult žrtve) realizuje tako sebe od autokrate do tiranina.
Istorija čovečanstva je niz ovakvih “spektakularnih” vladara, pri čemu XXI vek promoviše modernije, ali još opasnije mogućnosti rađanja novih veih i manjih despota i njihovih sledbenika. Oni su istovremeno i projekcija nemoći velikog dela čovečanstva da prepozna puteve do vlastite razrešenosti.
Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar; psihoterapeut