Termin „transrodan“ odnosi se na osobu čiji pol sa kojim se rađa a zasnovan je na anatomskim i biološkim odlikama nije u skladu sa njenim rodnim identitetom, odnosno psihološkim doživljajem svog pola. Neki transrodni ljudi će doživeti „rodnu disforiju“, koja se odnosi na psihološki stres koji se javlja kao posledica nepodudarnosti između njihovog pola dodeljenog pri rođenju i njihovog rodnog identiteta.
Rodna disforija podrazumeva nesklad između pola i roda tj. biološkog pola i subjektivnog osećaja pripadnosti polu. Iako rodna disforija često počinje u detinjstvu, neki ljudi je možda dožive tek u pubertetu ili nakon puberteta. Tegobe se obično manifestuju kao kombinacija anksioznosti, depresivnosti i razdražljivosti.
Transseksualnost je forma rodne disforije koja se odlikuje ekstremnim neskladom rodnog identiteta i anatomskog, genetskog pola. Transseksualne osobe ženskog pola osećaju se kao muškarci zarobljeni u telu žene a transseksualne muške osobe kao žene zarobljene u telu muškarca. Oni mogu razviti zabrinjavajuće i dugogodišnje simptome sa snažnom željom da hormonski ili hirurški promene svoje telo kako bi se i telesno uskladili sa svojim rodnim identitetom.
Javnost, šira i uža okolina često ne prave razliku između transrodne/transseksualne i LGB populacije te su ove osobe često žrtve homofobičnog i transfobičnog nasilja. Transrodne osobe po svojoj seksualnoj orijentaciji mogu da budu heteroseksualne, biseksualne ili homoseksualne. Osobe sa rodnom disforijom još uvek se suočavaju sa nerazumevanjem okoline, predrasudama i raznim vidovima diskriminacije.
Lečenje transseksualizma u užem smislu ne postoji.
Glavni cilj tretmana jeste ostvarivanje trajnog osećaja adekvatnosti, zadovoljstva i prijatnosti u vezi sa doživljajem sopstvenog roda kako bi se povećala opšta psihološka dobrobit i poboljšao kvalitet života.
Transseksualnim osobama može se obezbediti, u slučaju da je to njihova želja, hormonsko i hirurško prilagođavanje telesnih obeležja koje je usklađeno sa sopstvenim doživljajem roda.
Uloga psihologa/psihoterapeuta podrazumeva:
- psihoterapiju koja obuhvata psihoedukaciju; informisanje klijenta o samom problemu, smirivanje i pokušaj prilagođavanja klijenta na postojeću situaciju,
- rad sa porodicom (edukacija i psihoterapija kao i dogovor o daljem odnosu prema trans članu),
- rad sa okruženjem (škola, vršnjaci, profesionalno okruženje).
- savetovanje o mogućnostima lečenje; trijdana terapija (psihoterapija, hormonska terapija i hirurška intervencija promene pola) ili nastavak života u sadašnjem telu,
- psihoterapijska priprema za rodno usklađivanje,
- praćenje u procesu hormonske pripreme kao i nakon hirurške intervencije.
Ciljevi individulane terapije odnose se na usmeravanje na realne životne ciljeve:
- odnos sa porodicom i društvenim miljeom,
- nastavak školovanja i obezbeđivanje egzistencije,
- rešavanje konflikata unutar ličnosti,
- prihvatanje seksualno-emotivne orijentacije,
- izbegavanje nepotrebnih socijalnih konflikata i problema,
- adaptiranje aktuelnim životnim i porodičnim okolnostima,
- socijalno neupadljivo zadovoljenje rodnih potreba,
- usmeravanje ka grupama za podršku
Grupe za podršku često su od velike pomoći za potvrđivanje i razmenu iskustava, gde transrodne osobe dobijaju uverenje da nisu jedine koje imaju ovaj problem. Potrebno je pronaći i nekog u bliskom okruženju ko je pouzdan i podržavajući.
Psihološki pokušaji da se transrodna osoba prisili biti cisrodna odnosno da se prisili da njen osećaj ličnog identiteta odgovara polu i rodu koji joj je dodeljen pri rođenju (takozvana „terapija konverzije rodnog identiteta“) smatraju se neetičkim i povezani su sa negativnim ishodima mentalnog zdravlja.
Ono što mi možemo kao terapeuti da učinimo za naše klijente jeste da izađemo u susret njihovim osećanjima, potrebama i željama. Zahvaljujući medicinskim postignućima oni se mogu osloboditi neželjenih spoljašnjih telesnih obeležja pola kojem ne osećaju da pripadaju. Ukoliko iz nekog razloga nije moguće primeniti hormonsku terapiju ili hiruršku intervenciju, potrebno je da im pomognemo da se što bolje prilagode postojećem stanju i da ukoliko je to moguće, smanjimo nivo patnje i trpnje koji osećaju.
U psihoterapijskom radu treba stvoriti terapijski seting u kome je terapeut podržavajući i neosuđujući. Klijenta treba pažljivo voditi kroz svakodnevne probleme sa kojima se suočava i usmeravati ga i osnaživati u onim sferama života u kojima može efikasno da uči, radi i stvara, da bude produktivan i efektivan nevezano za problem oko polnog identiteta. Samim tim što klijent naiđe na osobu koja ga u potpunosti razume, prihvata, ne osuđuje, on se već oslobađa velikog psihološkog tereta i brige i shvata da nije sam i usamljen u svom problemu. .
Pripremila: Jelena Krstić; psiholog i psihoterapeut u superviziji
Korišćeni izvori:
Priručnik za LGBT psihoterapiju; Vladimir Miletić i Anastasija Milenković