Postkorona period pokrenuo je lavinu psihičkih a samim tim i socijalnih i kulturoloških tektonskih poremećaja. Dominantan mehanizam reagovanja u vremenu gde je čovek ophrvan kontigentom najraznorodnijih strahova jeste REGRESIJA. Strah od budućnosti se rešava nekom vrstom “podetinjenja”, tj.vraćanja u neke ranije,infantilne obrasce ponašanja tamo gde smo nekad bili zaštićeni. Beži se u zone postpubertetskog života, mimoilazi odgovornost, biraju lakši sadržaji, koriste ventilacije, izbegavaju suočavanja sa samim sobom kao jedina mogućnost razrešavanja vlastitih konflikata. Individualno se beži u kompulzivne stilove života koji su lišeni suštine već samo begovi u isprazna neurotična druženja, putovanja, konzumiranja i kupovine potpuno obezbojene i u funkciji isključivo bega od samoga sebe.
Brakovi i porodice su potpuno devastirane i urušene kao institucije. Kod žena, mlađih i sredovečnih dominira kompleks naknadnog dokazivanja kroz istrošeni model serijala “Sex i grad”, sa kultom ženskog druženja i prizvukom adolescentske ideje o “slobodi” lišene odgovornosti i kultom teretane sa precenjenom idejom o pražnjenju i ventilaciji. Ritualni izlasci ovekovečeni društvenim mrežama su u tom paketu lažne sreće zapravo uvod u izpraznost budućih depresija. Narušena je i muška pozicija pogrešno supstituisana idejom o brzom poslovnom uspehu i lakim zadovoljstvima, idejom koja počiva pre svega na dnevnoj snalažljivosti, kombinacijama, varijantama i tenderskim igrankama.Ovaj model favorizuje maske uspešnih, uglednih ljudi, materijalno potentnih sa aurama neočekivanih “moći”, ali realno tempiranih bombi čiji uspeh lišen bilo kakvog procesa ili sistemske težine lako i sve učestlije neočekivano se pretvara u sunovrat, raspad ličnosti i sve dominantniji beg u kokain i alkohol.
Aktuelni problem individualnog još je više potenciran i kolektivnom regresijom iniciranom dugogodišnjim ideološkim i političkim matricama sa stupidnim i arhaičnim nadgradnjama kulta žrtve i stvaranjem katastrofalnih prestrojavanja za nove geopolitičke pozicije. Vraćanje u arhaično, prepotopski kroz negovanje referencijalne simbolike i zloupotebu religije, mitova kao i jačanje ksenofobije čini osnovu kolektivne regresije i ima u ukupnom kontekstu krajnje autodestruktivan finale. Izlazak iz regresije zahteva potpuno suočenje sa sobom,uz pristajanje na sve jauke unutrašnjeg bola, ali tako neophodne i kolektivno i individualno.
Dr Ivajlo Ilijev; psihijatar; psihoterapeut