Smanjenja pažnje i poremećaj hiperaktivnosti (ADHD) je deo većine biopsiholoških problema tokom razvojnog perioda. ADHD (Attention deficit/hyperactivity disorder) predstavlja neurorazvojni poremećaj. Nije u pitanju manjak inteligencije ili motivacije. Nije rezultat lošeg roditeljstva ili nedovoljno dobrih nastavnika.
Uzroci ADHD-a još uvek nisu u potpunosti jasni, ali možemo reći da su različiti, mnogobrojni i međusobno isprepletani. Postoji velika korelacija između naslednih faktora i hiperaktivnosti kod dece. Gotovo uvek se može naći linija ADHD-a koja se prati kroz generacije, i sličan temperament koji se nasleđuje od roditelja. Deca sa hiperkinetskim poremećajem imaju različitu strukturu i hemiju mozga od dece koja nemaju ovaj poremećaj.
Psihosocijalni činioci koji u velikoj meri utiču na pojavljivanje i održavanje simptoma kao i poremećaja koji se često javljaju zajedno sa hiperkinetskim poremećajem su:
- roditeljska anksioznost i nerazvijene vaspitne veštine;
- poremećaj emocionalnog odnosa majke i deteta;
- izloženost deteta nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju.
Osnovne karakteristike ADHD su poremećaj pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost. Možemo razlikovati tri podtipa ADHD:
1. Pretežno hiperaktivno-impulsivni tip: Češći je kod dečaka. Deca sa ovim podtipom imaju problem u komunikaciji sa vršnjacima i odraslima, ali nemaju većih poteškoća prilikom školovanja.
2. Pretežno poremećaj pažnje: Ovaj tip se naziva i ADD (Attention deficit disorder), češće se manifestuje kod devojčica i ogleda se uglavnom u školskom neuspehu koji je u neskladu sa kapacitetima deteta.
3. Kombinovani tip: sa simptomima nepažnje, i sa simptomima hiperaktivnosti/impulsivnosti. Ovaj tip je i najčešći, uglavnom je zastupljen kod dečaka, koji imaju probleme i u ponašanju i u školskim postignućima.
Tretman hiperkinetskog poremećaja kod dece
Tretman hiperkinetskog poremećaja kod dece obuhvata multimodalni pristup, individualnu psihoterapiju, različite edukativne i socijalne intervencije i farmakoterapiju. Idealno bi bilo uključiti u tretman dete, celu porodicu, školu, i sve značajne osobe za dete u različitim socijalnim situacijama. Ne postoji lek za ADHD, ali raspoloživi tretmani pomažu pri smanjenju simptoma i sveukupnom boljem funkcionisanju deteta i porodice.
Farmakoterapija se često koristi u tretmanu ADHD-a, mada postoji dosta oprečnih mišljenja na ovu temu. Lekovi koji se koriste u tretmanu su psihostimulansi i nestimulansi. Individualna psihoterapija pomaže deci da razviju pozitivnu sliku o sebi, uče veštine rešavanja problema, povećaju toleranciju na frustraciju i kroz podržavajući odnos sa terapeutom razreše poteškoće. Terapija igrom, za poboljšanje odnosa između roditelja i deteta, gde se kroz zaigrane, tople i nežne aktivnosti šalje detetu poruka da voljeno i prihvaćeno. Često su ovakve aktivnosti baš ono što nedostaje detetu sa hiperkinetskim poremećajem, jer je svakodnevnica ispunjena natezanjem, kažnjavanjem i konstantnom borbom oko izvršavanja i najprostijih zadataka.
Bihejvioralna terapija: cilj tretmana je razvijanje i povećanje učestalosti socijalno poželjnih ponašanja, i umanjenje i gašenje nepoželjnih obrazaca ponašanja. Ovaj vid terapije se često koristi kada roditelji ne žele primenu medikamenata kod njihove dece. Takođe se može praktikovati u različitim okruženjima uključujući kuću, školu, vrtić. Predstavlja terapiju izbora kada postoje neželjene reakcije na lekove. Kognitivno-bihejvioralna terapija dece i adolescenata polazi od pretpostavke da važnu ulogu u održavanju simptoma hiperaktivnosti imaju kognitivne odlike deteta i kognitivni deficiti. Cilj ove terapije je uvođenje kognitivne kontrole nepoželjnog ponašanja, razvoj internalizovanih samoregulativnih veština, modifikovanje disfunkcionalnih uverenja kako bi se izazvala promena u ponašanju i emocijama. Najveća prednost kognitivno-bihejvioralnih tehnika jeste što doprinose razvijanju opštijih veština rešavanja problema koje se mogu generalizovati i kasnije primeniti na različite životne situacije.
Ukoliko primetite da vaše dete manifestuje ponašanje zbog kog biste mogli da posumnjate da ima ADHD sindrom potrebno je da se obratite stručnjacima koji će proceniti da li je to zaista i slučaj.
Vrednost skrininga za odrasle sa ADHD-om: istraživanja sugerišu da simptomi ADHD-a mogu potrajati i u odrasloj dobi, imajući značajan uticaj na odnose, karijeru, pa čak i na ličnu bezbednost ljudi koji pate od njega. Budući da se ovaj poremećaj često pogrešno razume, mnogi ljudi koji ga imaju, ne mogu dobiti odgovarajući tretman i kao rezultat toga, možda nikada neće postići svoj puni potencijal. Deo problem je što može biti teško dijagnostifikovati ga, posebno kod odraslih. Tokom dijagnoze poželjno je pratiti ponašanja. Temeljna dijagnostika ADHD osim psiholoških testiranja uključuje i neurološka ispitivanja. Drugi problemi koji bi mogli biti slični poput ADHD (ili mogu biti komorbiditetna stanja):
– Poremećaji ponašanja;
– Nervna rastrojstva;
– Odrasli osobe koji su odrasli u disfunkcionalne porodice/ili su bili zanemarivani
tokom odrastanja;
– Bipolarno rastrojstvo;
– Simptomatska hiperkinetičnost.
Elena Jovančić, psiholog; RE-KBT psihoterapeut
Korišćena literatura:
1. Priračnik za podobruvanje na kognitiven i socio-emocionalen razvoj. UNICEF, Skopje
(2011)
2. Mitrović, D. (2008) Hiperkinetski poremećaj, priručnik za pedijatre i psihologe. Institut za
zaštitu zdravlja, Institut za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine, Novi Sad.
3. Stepanović, S. (2019) ADHD i ADD, poremećaj pažnje iz drugog ugla. Visoka škola
socijalnog rada, Beograd.