Frida From Rajhman je bila pionirka u oblasti psihoanalize koja je najveći deo svog života provela lečeći psihotične pacijente. Rođena je u Nemačkoj, 23.oktobra 1889., severno od Švarcvalda. Njena majka, Klara Simon Rajhman bila je oštroumna, samouverena i energična žena. Otac, Adolf Rajhman, bio je osetljiv čovek sa izraženom strašću prema muzici i književnosti. Porodica Rajhman negovala je porodičnu tradiciju kao i porodične običaje i vrednosti koji su poticali još od Adolfovog dede, Selidžmena Fojhtvangera, trgovca srebrom koji je imao osamnaestoro dece. Bio je ortodoksni Jevrejin sa ljubavlju prema jednostavnosti i skromnosti. Nakon što bi svakog dana zaradio dovoljno novca da obezbedi za hranu za svoju porodicu, zatvarao bi radnju i proučavao Talmud. Adolf i Klara bili su oduševljeni svojom prvorođenom ćerkom. Proširena porodica i rođaci igrali su važnu ulogu u Fridinom životu. Rodbina je bila ogromna, budući da je Adolf Rajhman bio jedan od devedeset troje unuka Selidžmana Fojhtvangera.
Frida je bila uzorna učenica a njen put u svetlu budućnost bio je otežan jer je gimnazija u tom periodu bila zatvorena za devojčice. Klara i neki njeni prijatelji uspeli su da organizuju kurs studija za Fridu i još neke devojke, što je rezultiralo Fridinim polaganjem univerzitetskog ispita 1907. godine, sa sedamnaest godina. Upisala je Univerzitet Keonigsberg pod uticajem očevog mišljenja da će joj studiranje medicine omogućiti dobru karijeru i prestiž. Počela je da pohađa psihijatrijske kurseve i shvatila je da je ova specijalnost inspiriše.
Prošla je državne odbore 1913. i započela specijalizaciju iz neurologije kod Kurta Goldštajna koji je proučavao povrede mozga. Sve više zainteresovana za psihijatriju, odlazi u sanatorijum Vajzer Hirš u blizini Drezdena. Tamo je dobila “autogeni trening”, vrstu relaksacione terapije. Zatim je otkrila Frojdove spise i naučila koliko je mogla o psihoanalizi. Prošla je psihoanalitičku obuku u Berlinu, a zatim se preselila u Hajdelberg, gde je srela čuvenog Eriha Froma, upoznala ga, bila njegova mentorka i na kraju se udala se njega 1926. godine. Zajedno su osnovali i pokrenuli Institut za psihoanalitičku obuku u Frankfurtu i otvorili sanatorijum za lečenje psihotičnih pacijenata 1930. godine. Međutim 1933. braku je došao nagli kraj, iste godine kada je Hitler došao na vlast. Par se razdvojio. Očigledno je brak od samog početka bio nesrećan. Rečeno je da je Rajhmanova očigledno podsećala Froma na njegovu majku jer je čak i ličila na nju. Da bi pobegao od nacista, Frida je nakratko otišla u Alzas Lorenu, a zatim u Palestinu. Konačno je emigrirala u Sjedinjene Države 1935. godine, prihvatajući poziciju zamene psihijatara u bolnici Chestnut Lodge u Merilendu gde će ostati do kraja života. Ovde je upoznala Harija Steka Salivana, svog učitelja i mentora – što je imalo ogroman uticaj na njen život i rad.
Bavila se lečenjem pacijenata i pisanjem sve do penzije. Iako se školovala po svim smernicama psihoanalitičkog učenja Sigmunda Frojda, ona je išla korak dalje od toga i lečila čak i one pacijente koje su sam Frojd i većina drugih psihoanalitičara smatrali neizlečivim u prvom redu one koji su bolovali od ozbiljnih psihičkih poremećaja sa gubitkom kontakata sa realnošću, poput shizofrenije, manično-depresivnog bipolarnog poremećaja i psihotične depresije. Da bi to uradila, koristila je mnoge odvažne i efikasne metode kao što je ulazak u figurativni i simptomatski svet pacijenata služeći se empatijom, fleksibilnošću, hrabrošću i naročito razumevanjem.
Dva slučaja iz Fridine prakse
Zanimljiv je jedan slučaj iz njene prakse koji je sama opisala a odnosi se na pacijenta muškog pola koji je imao teške i uznemiravajuće halucinacije i ideje proganjanja. Pažnju na njega su joj skrenule medicinske sestre. Pacijent je imao doživljaj da ga svake noći proganjanju ljudi različite nacionalnosti. Pokušavajući da pobegne od njih i da se spase on ih je molio, svakog od njih na njihovom jeziku ponaosob da prestanu. Danju bi bio racionalan i nije mogao da pruži adekvatne podatke jer nije mogao da se seti onoga što se odigravalo tokom noći. Posle mnogih uzaludnih terapijskih pokušaja i intervencija, Frida je zamolila medicinske sestre da je probude noću u vreme kada su njegove halucinacije bile očigledne. One su to i uradile a ona je došla na odeljenje da ga posmatra i videla kako se penje sa jednog komada nameštaja na drugi, što je pokazivalo da beži od svojih progonitelja i pri tom ih je molio na engleskom, francuskom, nemačkom i hebrejskom da prestanu. Ona ga je pratila i takođe govoreći uzastopno na svakom od navedenih jezika uveravala ga je da ne može da vidi progonitelje ali da će pokušati da ga zaštiti od njih. Čovek se posle 20 minuta smirio i zaspao. Tokom narednih dana srela se nekoliko puta sa njim i podsetila ga noćno iskustvo. Na kraju je uspela da prodre do njegovog sećanja i omogućila početak uspešne interpretativne psihoterapije.
Interesantan je još jedan njen slučaj iz merilendske bolnice U pitanju je bio muškarac po zanimanju ekonomista u američkom Ministarstvu rada i koji je patio od paranoidne shizofrenije. U bolnici je u stanju regresije podsećao na životinju. Jednom prilikom kada je Rajhmanova ušla u njegovu sobu zatekla ga je golog kako leži na podu prekriven sopstvenim izmetom, masturbirajući i govoreći nepovezano. Pitala ga je da li će početi jasno i razgovetno da priča kako bi ga razumela i razaznala njegove reči ali on nije na to odgovoro. Približavajući mu se tiho, rekla je da ne želi da bude agresivna prema njemu već da sazna šta mu treba. On je i dalje mrmljao a ona je sela pored njega rekavši da se nada da će ga bolje razumeti. Tada je delovalo kao da se iznenada probudio i sa uplašenim izrazom lica viknuo “Ne, ne možete to da uradite za mene, to je nemoguće. Izlažete se istom riziku kao ja a to ne mogu da prihvatim.” Ona je odmah odgovorila da je savršeno voljna da prođe s njim kroz sve opasnosti, njegove bolesti i da mu bude drugarica u njihovom prevazilaženju teškoća. On je tada sa kreveta uzeo ćebe i pokrio se govoreći “Iako sam pao nisko kao životinja, još uvek znam kako da se ponašam u prisustvu dame”. Izgledao je zaprepašćeno kao da se vratio sa nekog dalekog putovanja i sa drugog mesta.
Profesionalni rad
Rajhmanova je sebe smatrala psihoanalitičarkom iz dva razloga. Prvi je zato što je prihvatila koncepte transfera i otpora, prepoznavanje nesvesnog i važnost detinjstva u razvoju ličnosti. Drugo, ovi psihoanalitički koncepti su vodili njeno razumevanje i tretman pacijenata. Ona, međutim, nije bila ortodoksni psihoanalitičar. Nije verovala u sveprisutnost Edipovog kompleksa. Takođe je smatrala da je teorija međuljudskih i objektnih odnosa korisnija od teorije libida. Ovi neortodoksni pogledi su možda proistekli iz njenih osobina ličnosti. Uvek je bila otvorena za razmenu ideja i savesno se bavila praćenjem tuđeg mišljenja, kao i podsticanjem njegovog razvoja.
Zastupala je stav da šizofrene osobe može uspešno lečiti kroz njen brend „psihoanalitički orijentisane psihoterapije“. Provela je svoj život radeći na odbrani i poboljšanju svoje teorije. Njeni klevetnici su verovali da šizofreničnim pojedincima nedostaje sposobnost da razviju transferni odnos sa terapeutom neophodan da bi imali koristi od psihoanalize. Ona je, s druge strane, smatrala da su sposobni za izuzetno intenzivne transferne odnose. Zadatak terapeuta je bio da identifikuje distorzije u njihovom odnosu i da saopšti pacijentu verbalno i neverbalno da ona nije osoba za koju je pacijent mislio da jeste. Sledeći korak je bio pokušaj da se utvrdi šta je u ranom životu pacijenta moglo biti osnova za iskrivljene percepciješto je bio težak, neizvestan i dugotrajan proces. Implementacija ovog procesa najbolje funkcioniše kada terapeut komunicira koristeći pitanja ili navodeći mogućnosti, a ne iznošenjem tvrdnji, što može dovesti do nepoverenja. Takođe, tokom procesa, terapeut mora stalno da prati svoja osećanja i postupke kako bi bio siguran da je pacijentova percepcija o njoj tačna, a ne iskrivljena. Ponekad bi oponašala postupke pacijenta kako bi stekla uvid u tekući problem u odnosima. Tehnike koje je primenjivala kao i teorije koje je zastupala opisane su u njenoj knjizi “Principi intenzivne psihoterapije.”
Njen rani rad bio je zasnovan na njenom zapažanju da tendencija šizofreničara da se povuku odražava ambivalentni sukob; oni su rastrgnuti između intenzivne čežnje za stapanjem sa drugim i podjednako intenzivnog straha od simbiotičkog stapanja sa drugim. Smatrala je pacijente izuzetno osetljivim i zalagala se da terapeut izbegava da misli, kaže ili čak oseća bilo šta što bi izazvalo pacijentov strah od bliskosti. Uloga terapeuta je bila da nadoknadi pacijentovo neadekvatno majčinstvo kroz stalnu toplinu i kontinuirani napor da se postigne harmoničan odnos.
Kritičari su joj zamerali da previše naglašavala sam terapijski odnos i da je bila previše meka, fokusirajući se na krhkost pacijenta. Koristila je ovu kritiku pozitivno kao sredstvo da poboljša svoj metod. Postala je manje požrtvovana i shvatila je da njeni šizofreni pacijenti nisu tako krhki kao što joj se činilo. Otkrila je da šizofreničari imaju deficite u činjeničnom iskustvu učenja. Stoga je dodatni aspekt njene terapije bio da pomogne pacijentu da nadoknadi ova iskustva kojih je bio lišen ranije u životu. Učila je od svojih pacijenata, kao i od svojih nastavnika. Svoju knjigu “Principi intenzivne psihoterapije” posvetila je svojim učiteljima – Frojdu, Goldštajnu, Grodeku i Salivanu.
Godine 1957. trebala je da održi predavanje na Američkom institutu za psihoanalizu. Loše zdravlje ju je nateralo da otkaže. Ista bolest oduzela joj je život. Umrla je 28. aprila 1957. od koronarne tromboze u šezdeset sedmoj godini.
Jelena Krstić; psiholog
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com
Korišćeni izvori:
Ljubomir Erić; Psihodinamička psihijatrija;
Hoff, S.G. Frieda Fromm-Reichmann, The early years.
Fromm-Reichmann, F. Principles of Intensive Psychotherapy