Tamara Štajner Popović je bila trening analitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Internacionalne psihoanalitičke asocijacije i prvi dečji psihoanalitičar u našoj zemlji. Uživala je veliki ugled u evropskim i svetskim psihoanalitičkim krugovima. Zahvaljujući njoj i naporu koji je ulagala na širenju psihoanalitičke teorije i tehnike psihoanalitičke psihoterapije u Srbiji, naša zemlja je počela da se prepoznaje kao novo izvorište stare psihoanalize. Vratila je na našu psihološku scenu psihoanalizu kao vrlo inspirativan način razmišljanja koji temeljno i mudro objašnjava ponašanje i psihički život pojedinaca, grupa kao i velikog broja društvenih pojava. Zalagala se da Beogradsko psihoanalitičko društvo postane punopravni član Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Zajedno sa Han Grin Prakenom bila je osnivač Instituta za Istočnu Evropu. Bila je i predsednik Komiteta za nove psihoanalitičke grupe u okviru Evropske psihoanalitičke federacije. Pokrenula akciju međunarodnog priznavanja psihoanalize u Srbiji koja se završila 2004. kada je Beogradsko psihoanalitičko društvo postalo ravnopravan član Internacionalnog psihoanalitičkog društva.
Tamara Štajner Popović je rođena u Beogradu 26. oktobra 1948. godine. Njeni roditelji su bili Jevreji. Tamarini otac i majka, on u Amsterdamu, ona u Budimpešti, tokom Drugog svetskog rata, bili su članovi ilegalnog pokreta otpora sa različitim zadacima. Otac je bio član ilegalnog jevrejskog kongresa koji se bavio informisanjem sveta o postojanju sistematskog uništenja Jevreja u Evropi. Majka je takođe bila u ilegali u Budimpešti, učestvovala je u pravljenju i organizovanju mreže koja je pokušavala da spase evropske Jevreje, komuniste i antifašiste. Tamara je kao postidplomac Vojina Matića, pokušala da zajedno sa njim uvede psihoanalizu na Beogradski univerzitet krajem osamdesetih godina XX veka. Taj pokušaj se završio neuspešno jer partijski organi grada Beograda toga doba nisu to dozvolili. Nakon toga njoj joj je onemogućen dolazak na fakultet a Vojin Matić je u znak protesta napustio katedru za psihologiju.
U mnogobrojnim intervjuima koje je davala Tamara je govorila o raznim temama. Govorila je o negativnom uticaju višesatnog provođenja vremena ispred televizora na kvalitet porodičnih odnosa i porodičnu klimu. Kada roditelj provodi mnogo vremena pred ekranom on prekida kontakt sa realnošću koju živi i ulazi u jedan virtuelni svet. Dok je u tom svetu on se ne bavi odnosom sa svojim partnerom ili svojom decom, ne razgovaraju, ne dogovaraju se, ne igraju se, izostaje istinska posvećenost. Deca onda traže zamenu za odnos sa roditeljima a to je često virtuelni svet telefona i kompjuterskih igrica. Tamara navodi da bi svaki roditelj koji veći deo slobodnog vremena provodi ispred nekog ekrana trebao da se zapita šta je dovelo do toga da tako bude.
Usled svakodnevnog stresa koji preživljava i stresa koji vlada u društvenom sistemu u kome živi čovek kada dođe kući oseća se umorno i iscrpljeno. U takvom stanju gubi volju i želju za kontaktom sa drugim ljudima. Interpersonalno se povlačeći dolazi postepeno i do gubitka kapaciteta za bliskost i do emocionalnog otuđenja a što ne bi trebalo da se dešava.
Isticala je da se usled političkih i društvenih previranja u našoj zemlji kao posledica psihičke iznurenosti kod mladih visokoobrazovanih, talentovanih i uspešnih, sve češće javlja postraumtaski stresni poremećaj koji može da se prepozna u vidu “adrenalinskog tripa”. Ponašajno to se manifestuje u svakodnevnom prezauzetošću od jutra do mraka, stalnom jurcanju, prebukiranom rasporedu što na kraju dana rezultira velikim umorom i doživljajem da nisu ni za šta. Ovakvo i fizičko i psihološko iscrpljivanje bespovratno troši psihološke potencijale i dovodi do gubitka kreativnosti, simbolizacije, osećaja da ne može da se misli. Izostaje prostor i vreme za bliskost sa članovima porodice, partnerom, decom, prijateljima. Osoba na ovaj način sagoreva.
Ozbiljan problem našeg društva predstavlja i dijaspora mladih koji su da bi izbegli besmisao ratnih dešavanja kojima je naša zemlja bila izložena, bili primorani da odlaze u inostranstvo. Većina njih je visokoobrazovana i inteligentna, uspešna i nostalgična grupa mladih ljudi koji bi želeli da se vrate ali ne mogu da dozvole sebi da povratkom postanu ponovo zavisni od svojih roditelja. Da bi im se omogućio povratak nije dovoljno samo reći im da dođu već im se mora dati šansa a to nije biti na birou za nezaposlene u zemlji bez posla već je potrebno napraviti, kroz niz projekata naći povoljan način za vraćanje mladih.
U svom radu bavila se i temom seksualnosti. U jednom intervjuu je govorila o seskualnim preverzijama ističući da šta je perverzno, a šta nije zavisi od toga šta smatramo normalnom seksualnošću. Na to utiče dosta i vreme i kultura u kojoj živimo. Kroz istoriju i vekove normalno i devijantno u sferi seskualnosti se menjalo. Danas se pod pojmom perverzije podrazumeva erotizovana mržnja. Karakteristično ta egzibicionizam, voajerizam i frotirizam jeste bolno ponižavanje i povređivanje druge osobe kao i sprečavanje uspostavljanja i razvoja jednog intimnog odnosa koji ima kontinuitet. U osnovi ovakvog seksualnog ponašanja jeste izazivanje šoka kod žrtve a šok daje osećaj moći i kontrole počiniocu.Povremeno perverzne aktivnosti mogu da se jave čak i kod normlanih ljudi u različitim stepenima. Kod nekih ljudi to se realizuje i u stvarnosti dok se kod nekih mnogo pojavljuju u mašti. Kod najblažih slučajeva dešavaju se povremeno u mašti i nemaju opterećujući karakter. I u normalnoj seksualnosti ima voajerizma i egzibicionizma, pokazivanja i gledanja, ali kako navodi Štajner, ne postoji prinuda ni nasrtaj a svrha je intimnost i obostrano uživanje. Prirodan oblik egzibicionizma je želja da se dopadnemo i privučemo pažnju.
Smatrala je da ljude sa psihičkim smetnjama treba lečiti organizovano, sistemski i planski. Da bi se to postiglo našoj zemlji su potrebni što veći broj verifikovano edukovanih psihoterapeuta koji bi edukovali lekare, usmeravali ih i pratili supervizijski njihov rad.
Tamara Štajner Popović je umrla 04.10.2012. u Beogradu.
Jelena Krstić; psiholog, psihoterapeut u superviziji
Korišćeni izvori: