Ksenija Kondić bila je specijalista kliničke psihologije i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedan od osnivača Društva za razvoj psihoanalize. Bavila se psihoanlitičkom psihoterapijom dece i adolescenata. Kao predavač bila je angažovana i na Filozofskom fakultetu u Nišu. Autor je i koautor mnogih knjiga, udžbenika i priručnika iz oblasti razvojne psihologije dece. Istakla se i naučno-istraživačkim radom kao i pisanjem velikog broja naučno-stručnih radova koje je prezentovala na kongresima u zemlji i inostranstvu.
Ksenija je rođena u Brčkom, 13. Jula 1934. godine. Majka joj je završila višu muzičku školu u Beču, odsek klavir dok je otac, kao potomak bogate seoske porodice, bio stručnjak za spoljnu trgovinu koji se, kao i majka, školovao u Austriji, tadašnjoj Austro-Ugraskoj. Ujak joj je bio veoma obrazovan čovek koji je diplomirao pravo u Beču. Kada je imala šest godina celokupna njena porodica se preselila u Beograd za vreme Drugog svetskog rata. Ksenija je vrlo rano pokazala interesovanje za proučavanje psihologije. Zahvaljujući ujaku kao adolescentkinja je počela da čita Frojda na nemačkom jeziku. Završila je klasičnu gimnaziju u kojoj je učila i latinski i starogrčki jezik. Nakon gimnazije upisala je Filozofski fakultet u Beogradu, Odsek za psihologiju koji je završila 1958. Nakon diplomiranja upisuje magistraturu pa zatim i doktorat. Tema njene doktorske disertacije, koju je uspešno odbranila 1980., bila je „Povezanost dečjih neurotičnih smetnji sa strukturom ličnosti, odnosno patologijom roditelja“. Završila je i specijalizaciju iz kliničke psihologije sa prikazom kliničkog slučaja. Trening analizu je završila kod dr Slavke Brzev Mančić u trajanju od pet godina. Na superviziji je bila kod profesora dr Vojina Matića, psihoanalitičara i dečjeg terapeuta. Imala je završenu i edukaciju iz play terapije koju je koristila u radu sa decom. Nakon diplomiranja išla je na sastanke kod Lidije Jovanović koja je radila na odeljenju Dečje neuropsihijatrijske klinike u Beogradu i na tim sastancima je upoznala naše vrhunske psihologe toga doba. Tada je dobila ponudu da radi pri Centru za cerebralnu paralizu a vrlo brzo i ponudu da radi u Lazi Lazareviću. Ksenija se odlučila za Centar za cerebralnu paralizu i kako je u jednom intervjuu rekla, s obzirom da je tada malo znala o ovoj bolesti, to je za nju bilo jedno emocionalno teško i bolno iskustvo. Nakon toga je prešla u Psihološko savetovalište za decu Doma zdravlja “Boris Kidrič” gde je radila deset godina. U radu sa decom najinteresantnije su joj bile razlike koje su deca ispoljavala: intelektualne, emocionalne, obrazovne, vaspitne.
Kasnije na poziv Vojina Matića postaje njegov asistent na Odseku za psihologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je redovni profesor na predmetima Psihopatologija detinjstva i mladosti i Mentalna higijena. Na Filozofskom fakultetu u Nišu bila je profesor na predmetima iz Kliničke psihologije. Studentima je prenosila svoje praktično iskustvo koje je stekla radeći u savetovalištu kao psiholog i psihodijagnostičar. Uvela je svoje poznavanje ego-psihologije u programe na fakultetima. Jedan je od osnivača, predavača i supervizora subspecijalizacije iz analitički orjentisane psihoterapije pri Medicinskom fakultetu. Nagrađivana je brojnim nagradama za svoj rad i doprinos razvoju i popularizaciji psihologije na našim prostorima. Godine 1990. je zajedno sa grupom psihologa osnovala psihološko savetovalište “Psihološki krugovi” koje je bilo prvo takve vrste na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Bila je uključena u Internacionalnu bibliografiju poznatih ličnosti. Od 1992. godine bila je predsednik saveza društava psihologa Srbije. Učestvovala je mnogim emisijama obrazovnog i naučnog programa. Bila je angažovana i kao saradnik u okviru niza domaćih i stranih humanitarnih organizacija koje su se bavile pružanjem psihološke pomoći izbeglicama a pre svega deci i porodicama.
Objavila je četiri knjige i jedanaest priručnika iz oblasti psihologije i psihoanalize. Neke od poznatijih su “Psihologija ja”, “Psihodinamska razvojna psihologija”, “Klijentom usmerena terapija”, “O deci i roditeljima”. Prevela je knjigu Pola Federna “Ego psihologija i psihoze” u saradnji sa Tamarom Štajner Popović. Učestvovala je u radu na priznavanju psihoanalize u Beogradu ali je usled medicinskih i tehničkih razloga ostala bez zvaničnog priznanja Internacionalnog psihoanalitičkog udruženja. Umrla je 26.04.2021. godine.
Jelena Krstić; psiholog, psihoterapeut u superviziji
Korišćeni izvori:
Istorija psihonalize u Srbiji u XX veku; Boris Kondić