Harald Julius Alfred Carl-Ludvig Schultz-Hencke, rođen 18. avgusta 1892. godine u Berlinu, bio je nemački psihijatar i psihoterapeut. Bio je sin Dankmara Šulc – Henkea ( Dankmar Schultz – Henke ), hemičara i osnivača fotografskog instituta pri edukacionoj organizaciji za primenjene umetnosti, Lette-Verein, u Berlinu. O Henkeovoj majci, Rosi Cingler (Rosa Zingler), govorilo se da je vanbračna ćerka kralja Edvarda VII. Iskustvo u radu, pored mnogobrojih seminara, izdatih radova i primene psihoanalize u praksi, sticao je i radeći kao lekar u bitkama u Prvom svetskom ratu. Iako se sam prijavio za učestvovanje u ratu 1914. godine, bio je odbijen iz neodređenih razloga, za koje se spekuliše da su bili fizičke prirode, ali nedugo nakon toga, pozvan je na kratku obuku za lekara na vojnom polju, pa je na taj način dobio priliku da radi u nekoliko vojnih bolnica .
Godine 1917. završio je studije medicine, doktorirao je i dobio licencu za lekarski posao. Šulc-Henke je 1922. godine započeo svoju edukaciju iz psihoanalitičke psihoterapije na Berlinskom psihoanalitičkom institutu. Kratko prekida svoju obuku pred njen završetak, ali ubrzo nastavlja 1925. i 1926. godine. Nakon završene edukacije, ističe se kao jedan od najboljih psihoterapeuta na Institutu, tako da već početkom 1927. godine postaje punopravni član Berlinskog psihoanalitičkog društva. Počev od 1924. godine, Šulc-Henke, zajedno sa još nekoliko saradnika, započinje vođenje ,,Dečijeg seminara“ na Berlinskom psihoanalitičkom institutu. Ova organizacija uključivala je starije i iskusnije terapeute kao predavače i mnogo mladih terapeuta koji su imali priliku da uče od najboljih i stiču znanje na prestižnom Institutu. Međutim, nedugo nakon svog eksponiranja u ulozi jednog od najeminentnijeg terapeuta, zbog svojih kritičkih stavova prema Frojdovoj metapsihologiji, Šulc-Henke biva izbačen iz Berlinskog psihoanalitičkog instituta. Kao rezultat brojih neslaganja, Henke je napustio program ,,Dečiji seminar“ krajem marta 1930. godine.
Henke je, zajedno sa još nekoliko psihoterapeuta, 1933. godine, pomogao da se osnuje ,,Goering Institut“, ranije poznat kao Berlinski psihoanalitički institut. Saradnici zaposleni na Institutu držali su se Frojdovih shvatanja, ali su dosta njegovih ideja i preoblikovali u skladu sa svojim stavovima i iskustvom u radu. Harald je, između ostalog, zbog svojih kontroverznih stavova o seksualnosti i načinu na koji je ona obrađena u Frojdovim radovima, isključen iz Nemačkog društva za psihoanalizu.
Sa drugim psihijatrima i psihoterapeutima koji su ili napustili Društvo ili su prinudno bili isključeni iz njega, pokrenuo je DPV (Deutsche Psichoanalitische Vereinigung). Nakon višemesečnih diskusija o tome da li bi trebalo da se, zajedno sa drugim psihoanalitičarima, priključi psihoanalitičkoj asocijaciji ili ne, Henke, koji se nije uvek slagao sa principima Frojda i njegovom teorijom, oformio je nešto što je 1945. godine dobilo naziv neopsihoanaliza. To je bila psihoanalitička tehnika koju je Harald sam osmislio, odvajajući se velikim delom od Frojdovih i Jungovih shvatanja. Naime, on je, pre svega, smatrao da se psihoanaliza može zamisliti i detaljnije obrazlagati u terminima deskriptivne psihologije. Pokušao je da, u skladu sa svojim stavovima, razdvoji navodne ,,činjenice“ psihoanalitičkih otkrića od ,,teorijskih shvatanja“, kako bi jedan po jedan koncept odbacio. Uporedo, u svoju novu teoriju, integrisao je ona stanovišta teorije Adlera, Junga i Frojda, koja su mu se činila sigurno tačnim.
Šulc-Henke je tvrdio da osnove psihoterapije treba graditi na principima Gotfrida Vilhelma Lajbnica, čuvenog matematičara. Ovo bi značilo da ,,sva nauka mora biti izražena matematičkim principima“ (en.wikipedia.org). Svaka mlada nauka bi takođe trebalo da se drži ovih principa. Radeći na tome, Henke je analizirao teorijske koncepte Frojda i eliminisao sve one koji ne odgovaraju ovom pravilu ili koji, prema njegovom mišljenju, nikada neće ni biti u skladu sa tim normama., kao što je, na primer, infantilna seksualnost. Henke je, između ostalog, želeo da na ovaj način posmatra i fenomen Edipovog kompleksa i podvrgne ga statističkim studijama. Ova kritika dobila je podršku savremenijih naučnika koji su se zalagali za kvantitativnu analizu, a time i za statističku obradu. Psihoterapeuti sličnih shvatanja, kao što su Franc Aleksander, Karen Hornaj i Erih From, dali su značajan doprinos ovom poduhvatu.
Harald Šulc-Henke je umro 1953. godine od plućne embolije, nakon operacije slepog creva koja je prethodno obavljena. Nakon njegove smrti, sve do sredine osamdesetih još uvek su mnogi članovi Nemačkog psihoanalitičkog društva smatrali njegove psihoanalitičke pozicije esencijalnim za psihoterapiju. Studija sprovedena 1985. godine unutar Društva, otkrila je da 79% članova smatra da su Šulc-Henkeova shvatanja veoma značajna za razumevanje psihoanalize i terapijskog rada. Međutim, nedugo nakon sprovođenja studije, Haraldova ličnost dovedena je u pitanje zbog eventualne povezanosti sa nacionalsocijalizmom. Nedugo nakon razotkrivanja ovih spekulacija Haraldova teorija polako je krenula u zaborav, ali su se mladi terapeuti u velikoj meri i dalje oslanjali na njegove koncepte i koristili ih kao model za objašnjenje teorije i prakse psihoanalize i psihoterapije, sve do kraja postojanja Nemačke Demokratske Republike (DDR) 1990. godine.
Pripremila: Bojana Branković, dipl.psiholog
Reference:
www.harald-schultz-hencke-gesellschaft.de
www.en.wikipedia.orgwww.encyclopedia.com