Dejvid Tejlor imao je istaknutu karijeru kao analitičar za obuku, psihijatar i psihoterapeut u javnom sektoru. Gostujući je profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu, poverenik Melanie Klein Trust i član odbora Britanskog psihoanalitičkog društva odgovornog za istraživanje. Poznat po svojoj sposobnosti da artikuliše ideje,Tejlor ima talent za preispitivanje preovlađujućih pojmova i za prepoznavanje kada njihovo pridržavanje analitičara može ometati njihovu slobodu davanja zapažanja.
Tejlor je studirao medicinu na Univerzitetu u Londonu. Imenovan je za savetnika na klinici Tavistock 1981. Zauzimao je istaknute funkcije, uključujući predsednika Tavistockove službe za odrasle i medicinskog direktora Fondacije Tavistock i Portman NHS. Svoju sposobnost rukovođenja Tavistock-ovom studijom depresije za odrasle (TADS) povezuje sa svojim iskustvom u istraživanju na Maudslei-u, kada je sa Michael Feldman-om osmislio „Object Attribute Scales“ . Tejlor je preduzeo TADS prvo u partnerstvu sa Philom Richardsonom, a kasnije sa Peterom Fonagiem. Bilo je potrebno da kombinuje tehničke postupke istraživanja ishoda sa Klajninim kliničkim uvidima. Tejlorov priručnik za lečenje postavlja psihoanalitički pristup pacijentima sa hroničnim vrstama depresije otporne na lečenje. Već ga je usvojilo nemačko suđenje i koristiće se u planiranoj replikaciji TADS-a u Švajcarskoj. Tejlor skromno kaže da pozitivna priroda TADS-ovih nalaza „izaziva određeno kolebanje među onima skepticima koji su ranije odbacivali prednosti psihoanalitičke terapije“. Mnogi analitičari koji rade u javnom sektoru osećaju ogromnu zahvalnost prema njemu zbog njegove istrajnosti i za rezultate koji potvrđuju primenu Klajninog analitičkog modela na vatrostalnu depresiju.
Tejlorovo pisanje svedoči o njegovom interesovanju za razvijanje ideja Vilfreda Biona. Poput Biona, njegovo razmišljanje odlikuje se slobodom da ponovo pogleda navodno poznate pojave i pokuša da ih ponovo razume. Zanimaju ga zapažanja koja su dostupna iskustvu i kritičan je prema našoj tendenciji da hipotetičke ideje tretiramo kao stvarne entitete čije je postojanje utvrđeno. On kaže: „Tek kada psihoanalitičari mogu vratiti privremenost psihoanalitičkim idejama, možemo dalje razvijati svoje teorije o tome kako um funkcioniše.“ On sugeriše da zapažanja iz bliskog iskustva mogu dovesti do novih teorija o korenima poteškoća pacijenata i o tome kako um deluje. Na primer, umesto da razmišljamo o „nesvesnom“, možda ćemo ponekad morati da razmišljamo o aspektima svog funkcionisanja u smislu različitih perceptivnih modaliteta i otelotvorenih radnji, uključujući ne samo govor, već i jezik i misao. Oni mogu boraviti izvan našeg uobičajenog pogleda na svesno iskustvo, umesto da deluju u nekom smislu ispod njega.
Tejlorov rad ’Predviđanje i tumačenje’ istražuje orijentaciju analitičara prema onome što započinje kod pacijenta, a ne prema onome što je već evidentno. Sugeriše da se način ove incipiranja razlikuje od jednog do drugog pacijenta. Ispituje način na koji analitičar može biti upozoren na ono što se javlja kroz osobine govora pacijenta.Naredni radovi proširuju ove linije mišljenja. Na primer, on ispituje šta je detaljno potrebno da bi se „apsolutnost naših ličnih moralnih sistema“ izmenila.
Sledeći koraci Tejlorovi radovi i ideje na kraju će stvoriti knjigu pod privremenim naslovom Psihoanalitičke istrage. U ovome će dalje usmeriti pažnju na to kako našu sposobnost da razvijemo neke trenutno novonastale ideje o delovanju uma sputava naše pribegavanje starim modelima kako bi objasnili ove ideje. Daće detaljne fenomenološke primere delovanja različitih funkcija ‘ega’, kako bi pokazao kako se svi borimo da spojimo percepciju, emocije, jezik i akciju. Druga knjiga u pripremi, Razumevanje depresije, objediniće ono što su psihoanalitičari iz studije TADS naučili i svrstati je u rang sa formalnim nalazima istraživanja.
Anđela Zlatanović, medicinska sestra
Literatura: https://melanie-klein-trust.org.uk/writers/david-taylor/