„Niko nije izuzet od pravila da se učenje dešava kroz prepoznavanje greške.“ (A.Lowen)
Aleksandar Loven (23. decembar 1910 – 28. oktobar 2008) bio je američki lekar i psihoterapeut. Razvio je bioenergičku analizu, odnosno oblik telesne psihoterapije, nazvane i kao psihoterapija orjentisana na telo. Ovaj psihoterapijski pristup pristup primenjuje osnovne principe somatske psihologije koja potencira da je sva trauma ukorenjena u musklulaturi tela. Bio je poznat u celoj profesiji psihoterapije po isticanju značaja organizma u dijagnostikovanju i lečenju psihičkih problema. Loven je rođen u Njujorku, odrastao je tokom dvadesetih i prvu diplomu je dobio na Gradskom koledžu u Njujorku u junu 1930., osam meseci posle pada na Vol Stritu i početka Velike depresije.
Kada je 1940. godine Vilhelm Rajh, bežeći iz nacističke Evrope, ponudio kurs čija je suština bila povezanosti uma i tela, Loven se upisao na isti. Kasnije mu je Rajh uputio pacijente. Započeo je sopstvenu psihoterapijsku praksu sa svojim kolegom Džonom Pjerakosom (1921–2001), razvijajući zajedno ovaj telesno orijentisan pristup. Loven i Pierrakos su često vežbali jedno na drugom. U osnovi, Loven je istakao ono što svaki instruktor teretane i svaki roditelj znaju: kretanje i vežbanje rezultira produbljivanjem disanja koje oslobađa pent-up energiju i donosi poboljšani osećaj samopouzdanja. Sa Pjerakosom, Loven je koristio krevet da pomogne klijentima da prate i prodube disanje. Blokirano disanje i deblokiranje energetskih tokova postalo je još jedan fiksni deo ove psihoterapije. Loven je brzo primetio kako će klijent prestati da diše ili prestati duboko da diše, kada se suočava sa teškim psihološkim problemima. Radeći na disanju, sećanja ili emocije osobe a ponekad i jedno i drugo, vratili bi se u svest. Imao je za cilj da pomogne svojim klijentima da uspostave i održe energetski tok, energičnu vezu između njihove glave, srca i genitalija. Tamo gde je taj energetski tok bio blokiran bilo je razvojno povezano sa osnovnom traumom, tvrdi Loven, što je dokazano u njihovoj telesnoj strukturi. Loven i Pierrakos su iskoristili svoje vežbe da pomognu u mobilizaciji i energizaciji tela svog klijenta, čvrsto verujući da će povećana energija učiniti da se osoba oseća bolje i pomoći da se rastvore ili zaobiđu blokovi nakupljene energije. Vežbe disanja i ekspresivne vežbe pomogle su u tome, dok su stajaće vežbe ojačale noge i omogućile klijentu da se suprotstavi emocijama i zauzme se za sebe.
Na sesijama, i donekle u grupama, Loven je posebno istakao izražavanje besa. Za njega krajnji okidač na kome je većina pacijentovih tegoba počivala, nije bila tuga ili odbacivanje, već izdaja i ljutnja. Za mnoge je uvod u ovaj vid telesne psihoterapije došao kroz jednu od 14 knjiga koje je napisao Aleksandar Loven a ovo su neki od istaknutijih naslova:
– Jezik tela (1958)
– Izdaja tela (1967)
– Bioenergetika (1976)
– Ljubav, seks i Vaše srce (1988)
– Ljubav i orgazam (1965)
– Narcisoidnost (1984)
Jedna od navedenih knjiga (Narcisoidnost- poricanje pravog sebe 1984) koja zaslužuje nešto više pažnje a koja je jako bitna za današnje vreme i kulture u kojoj živimo gde je sve više zastupljen obrazac ponašanja među ljudima koji postizanje uspeha stavlja iznad potrebe da volimo i budemo voljeni. Loven govori da postoji nešto ludačko kod osobe koja nije u dodiru sa stvarnošću svog bića- sa telom i njegovim osećanjima. Isto to ludačko postoji i u vezi s kluturom koja zagađuje vazduh, vodu i tlo u ime „višeg“ standarda življenja.
Teško je odupreti se zavodljivosti moći, posebno onima koje su kao decu povređivali i izdali one koje su voleli. Narcise možemo identifikovati na temelju nedostatka ljudskosti, po nedostatku brige za okruženje, kvalitet življenja, kod kojih nagomilavanje stvari postaje mera napretka u životu. Kada bogatstvo zauzima veći položaj od mudrosti, kada se ozloglašenost ceni više od dostojanstva, kada je uspeh važniji od samopoštovanja, onda sama kultura precenjuje „imidž“ i moramo je smatrati narcisoidnom.
Priča Oskara Vajdla- Slika Dorijana Greja prestavlja klasičnu studiju narcisoidne ličnosti. Međutim, svi smo mi do određene mere poput Dorijana Greja. Često se iznenadimo kada vidimo sebe u ogledalu, zapanje nas bore ili tuga u očima koje vidimo, bol u izrazu lica, nismo očekivali sebe takve da vidimo. I poput Dorijana, ne želimo se suočiti sa stvarnošću života. Nesklad između stvarnog izgleda i načina na koji sebe vidimo, proširuje se i na telo. Vrlo rano nas uče da prikrivamo osećanja i da svetu prikazujemo drugačije lice. Lekcija koju su mene učili kao dete bila je „smeši se i svet će se smešiti sa tobom; plači i plakaćeš sam.“ „Narcisi nisu ni bezbrižni ni naivni. Naučili su da igraju igru moći, da zavode i manipulišu. Oni uvek razmišljaju o tome kako ih ljudi vide i reaguju na njih. I moraju da ostanu pod kontrolom jer gubitak kontrole, provocira njihov strah od ludila.“
Treći deo knjige govori o poricanju osećanja, gde Lowen ističe da svi neurotičari, uključijući narcise, koriste ovaj mehanizam umrtljivanja delova tela da bi potisnuli osećanja. Možemo stegnuti vilicu da bismo blokirali impuls da zaplačemo. Ako se to stezanje protegne u beskonačnost, plakanje postaje nemoguće. Ljutnju možemo potisnuti „zamrzavajući“ mišiće gornjeg dela leđa i ramena, kroz hroničnu napetost. Moć i kontrola imaju funkciju kompenzacije osećanja povređenosti i poniženosti. Za narcisa, kontrola ima istu funkciju kao i moć- štiti ih od mogućih poniženja. Prvo kontrolišu sebe, tako što poriču ona osećanja koja bi ih mogla učiniti ranjivim. Takođe, moraju kontrolisati situaciju u kojoj se nađu; moraju se osigurati da ne postoji mogućnost da neko drugi ima moć nad njima. Isticajući uticaj zavođenja i manipulacije, Loven ističe da je očigledano da narcisima treba moć kako bi naduvali sliku o sebi, koja bi se bez te moći izduvala kao probušeni balon. „Bliskost kao beg od intimnosti.“ Narcisi se boje intimnosti zato što ona zahteva ogoljavanje sopstva. Ne možemo biti intimni i istovremeno se skrivati iza maske ili slike. Loven većinu prolema vezanih za poremećaj strukture ličnosti vezuje za porodicu i roditelje a ako uzmemo u obzir njegovu spoznaju da svi živimo u civilizaciji koja je narcisoidna i da ljudima upravljaju slike njihovog ega, onda je jasno da će ljudi učiniti sve da očuvaju svoju ego sliku i dokažu kako su u pravu. Zato na lečenje pristaju samo oni koji su u dubokoj krizi a ostali uglavnom ulažu gore navedene napore.
Neki od citata A.Lovena:
„Kao odrasli imamo mnoge inhibicije protiv plakanja. Smatramo da je to izraz slabosti, ženstvenosti
ili odlika dece. Osoba koja se plaši da plače, plaši se i zadovoljstva.“
„Malo ljudi u našoj kulturi ima hrabrosti da bude ono što jeste. Većina ljudi usvaja uloge, igra igrice,
nosi maske ili postavlja fasade.”
“Plač je najprimitivniji mehanizam koji telo ima da ublaži napetost i bol.”
Dipl. psiholog Tijana Tijanić
Korišćena literatura:
Strah od života; Aleksander Loven
Narcisoidnost; Aleksander Loven