Zašto čovek ima potrebu da menja svog partnera?
Nije neuobičajeno u svakodnevnim razgovorima, kada dođe do konflikta u kom suprotna strana nema nameru da pristane na kompromis ili uvaži konstruktivnu kritiku, čuti: „Takav/takva sam, kakav/kakva sam, ne mogu da se menjam!“
Kao što nije redak slučaj da se razviju emocije prema nekom zbog onoga što on jeste, da bi se vremenom javila neodoljiva potreba da se drugi menja i oblikuje po svojoj meri. Ova želja je obično nesvesno motivisana impulsom čoveka da ide dobro poznatom, utabanom stazom, pri čemu stalno bira sličan tip osobe koji podseća na značajnu figuru iz porodice, nadajući se da će ga svojom ljubavlju promeniti i realizovati nezadovoljene potrebe i želje koje vuku korene iz najranijih faza života. „Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude. Zato, ako nekoga stvarno volite, pokušajte da ga promenite svojom ljubavlju, a ne ultimatumima.“ (Vladeta Jerotić) Partner može biti značajna podrška i motivacija da čovek postane ono što jeste, ali preveliki pritisak na partnera i neprestano pridikovanje treba navesti osobu da preispita svoju potrebu da drugog stalno koriguje.
Može li se čovek promeniti?
Predmet čestih polemisanja o ljudskoj prirodi je kada je tačka zrelosti dostignuta i kada je formiran identitet koji nema puno prostora za adaptaciju i promenu. Gledajući u sebe i oko sebe, postavlja se pitanje: „Može li se čovek promeniti?“ Prema Vladeti Jerotiću, nema granica čovekovog sazrevanja, odnosno, ovaj proces traje čitavog života.
Mogućnosti rasta i menjanja, u velikoj meri zavise od spremnosti i kapaciteta pojedinca da traga po sebi, da uči iz svojih iskustava, da prihvata sopstvene nesavršenosti i da osvesti svoje potencijale i snage. Kopanje po sebi, može čoveka suočiti i sa razočaranjem zbog pogrešnih poteza i izbora iz prošlosti, ali uz podršku dobrog terapeuta, sopstvene manjkavosti i nedostaci okoline u kojoj je odrastao i sazrevao, mogu biti dobar i značajan putokaz za bolje funkcionisanje u sadašnjosti. Suočavanje sa određenim životnim prekretnicama poput gubitka drage osobe, bolnog raskida emotivne veze, promene sredine, itd. mogu biti iskustva koja otvaraju oči, kako ih naziva Irvin Jalom i koja čine da osoba, uz rad na sebi, doživi ličnu transformaciju.
Zašto se ljudi boje promene i rada na sebi kroz psihoterapiju?
„Pre ili kasnije moraćete se odreći nade u lepšu prošlost.” (Irvin Jalom) Prošlost je za nekog bolna i zastrašujuća, a za druge je mesto gde su ostavili svoju sreću koju ne uspevaju da dostignu sada i ovde. Ljudi se boje da zbace staro odelo, iako možda ono nije primereno prilici u kojoj se čovek nalazi, ali ih vezuje za lepe uspomene i bezbrižnije trenutke, a nabacivanje novog i nepoznatog ruha znači suočavanje sa novim i nepoznatim gde se možda neće najbolje snaći.
Otud i strah određenog broja ljudi od rada na sebi kroz psihoterapiju. Međutim, psihoterapija predstavlja proces i terapeut nije strogi sudija koji će kritikovati Vaše mane i preplaviti Vas interpretacijama Vaših postupaka. Pošto je i sam prošao kroz ličnu psihoterapiju, on se obučava da bude vešti i strpljivi saveznik od poverenja u Vašem rastu i dolaženju do lične istine. Psihoterapija je cikloterapija, odnosno, čovek se iznova suočava sa istim problemima, a na tom putu sve više učvršćuje ličnu promenu. Kroz ovaj vid rada na sebi, ono što je do sada preživeo i znao, pojedinac tumači na novi način, a prema Jalomu, kvalitet života ljudi značajno je određen načinom na koji tumače svoja iskustva.
Pripremila: Marija Stankov; psiholog
Izvori:
- Jalom, I. (2014). Gledanje u sunce. Novi Sad: Psihopolis
- Internet