Šizofrenija je ozbiljan i kompleksan mentalni poremećaj hroničnog toka koji značajno narušava kvalitet života obolele osobe. Pripada grupi psihotičnih psihičkih poremećaja i zahvata celokupnu ličnost, utičući na to kako osoba razmišlja, deluje, izražava emocije, percipira stvarnost i odnosi se prema sebi i drugima. Ime šizofrenija potiče od grčkih reči shizis što znači rascep i phrenos što znači duša, odnosno rascep duše. Prvi put je ovaj termin upotrebio Eugen Blojler 1911. god.da bi označio posebnu grupu sindroma psihičkih poremećaja.
Šizofrenja se javlja u periodu između 15. i 45. godine života od čega se polovina slučajeva manifestuje između puberteta i 30. godine života.
U većini slučajeva početak bolesti je postepen i taj period se naziva prodromalni mada početak može biti i akutan kada se simptomi jave naglo. Simptomi šizofrenije se dele na negativne i pozitivne.
Negativni simptomi odnose se na ponašanja koja su prestala odnosno odnose se na odsustvo ili nedostatak tj smetnje normalnih mentalnih funkcija,oduzimajući od obolele osobe neke uobičajene kapacitete. Mogu se javiti i nekoliko godine pre nego što osoba doživi svoju prvu akutnu epizodu šizofrenije i odlikuju tzv. prodromalni period odnosno početni period poremećaja a ostaju i nakon akutne faze.
U negativne simptome spadaju:
-anhedonija-redukcija intenziteta pozitivnih osećanja kao i redukcija sposobnosti iskustva prijatnosti;
-nedostatak voljne spontanosti odnosno pad voljno-nagonskih dinamizama-redukcija i teškoće u započinjanju aktivnosti koje su orijentisane prema cilju, smanjivanje inicijative, gubitak spremnosti za bilo kakve zahteve i iskorake; gubitak interesovanja za vlastitu budućnost;
-asocijalnost-smenjenje želje za socijalnom interakcijom i kontaktima;
-siromaštvo afekta i zaravnjen afekat, redukcija ekspresivnosti facijalne mimike, redukcija kontakta očima, glas im zvuči ravno jednolično i monotono dok pričaju, kao da nemaju emocije;
-alogija-redukcija govora;
-avolicija-imaju problem da se pridržavaju rasporeda ili da završe ono što su započeli, ponekad uopšte ne mogu da započnu neku aktivnost.
Ovi simptomi se mogu pomešati sa simptomima depresije. U prodromalnom stadijumu mogu se javiti i simptomi poput smetnje koncentracije, pažnje, smetnje nagona i motivacije, smetnje spavanja, nemir, strah, razdražljivost, pad socijalne funkcionalnosti, iritabilnost, nepoverenje, dezorganizovano ponašanje, slabljenje i pad školskog uspeha ili produktivnosti na poslu, gubitak brige o svom izgledu ili ličnoj higijeni.
Negativni simptomi mogu da dovedu često do sukoba sa porodicom jer mogu biti pogrešno protumačeni od strane članova porodice kao izraz lenjosti, nezainteresovanosti, grubosti, nemarnosti.
Pozitivni simptomi pokazuju da osoba ne može da razlikuje šta je stvarno i realno a šta nije, javljaju se u akutnoj psihotičnoj fazi.
Najvažniji pozitivni simptomi su:
-halucinacije-čulne obmane kada ljudi sa šizofrenijom mogu čuti, videti, omirisati ili osetiti stvari koje drugi ljudi ne percipiraju. Najčećše su slušne odnosno auditivne halucinacije (imperativne, dijaloški glasovi kada dva glasa međusobno razgovaraju, mrmljaju, šapuću, komentarišuće kada glasovi komentarišu pojedine postupke pacijenta, šumovi, buke, ozvučavanje vlastitih misli kada oboleli čuje izgovorenu vlastitu misao), zatim optičke tj.vidne, cenestetičke (pacijent ima osećaj da mu nedostaj eneki organ, povremeno ima neprijatne telesne senzacije koje su difuzne ili jasno lokalizoivane a odnose se na osećaj topline ili hladnoće, osećaje intenzivne mišićne slabost; mirisne i ukusne kada osoba oseća razne mirise i ukuse i može verovati da je neko truje, itd.;
-sumanute ideje (deluzije) tj uverenja koja su često bizarna, čudna, nerealna, iznenađujuća za okolinu po svom neuobičajenom sadržaju. Nejčešće su ideje proganjanja kada bolesnik veruje i čvrsto je ubeđen da se protiv njega kuje zavera,da ga neko prati, špijunira, podmeće mu ili hoće da ga prevari; ideje odnosa kada osoba može da veruje da npr. javni oblici komunikacije poput stihova pesme ili gestikulacije tv voditelja su posebna poruka samo za njega; hipohondrijske ili somatske kada veruje da ima strašnu bolest ili bizarni zdravestveni problem; erotomanske kada veruju da ih partner vara ili da su poznata ličnost u koju su mnogi zaljubljeni; , mistično-religiozne, ideje veličine itd.;
-zbrkane misli, poremećen i dezorganizovan govor usled čega mogu imati poteškoća da organizuju svoje misli, ne mogu da prate sagovornika, deluju odsutno, kada pričaju njihove reči mogu da deluju zbrkano, besmisleno, nepovezano, stapaju više reči u jednu, stvaraju potpuno nove ili nerazumljive reči (neologizmi).;
-poremećaji kretanja-psihomotorni tj katatoni simptomi; prave iznova iste pokrete ili mogu biti savršeno mirni satima.
Izvesne psihičke funkcije kod šizofrenih bolesnika nisu značajno poremećene kao što su svest, inteligencija, pamćenje i pažnja.
Postoje različiti tipovi šizofrenije poput hebefrene koja se javlja rano, u adolescenciji, katatone sa izraženim poremećajima psihomotorike, paranoidne koja počinje nakon tridesete godine sa prisustvom paranoidnih sumanutih ideja, simpleks tipa sa nedovoljno izraženim simptomima.
Šizofrenija i suicid
Šizofrenija je povezna sa povećanim rizikom od pokušaja samoubistva i izvršenim samoubistvima. Neka istraživanja pokazuju da je stopa suicida tokom života kod šizofrenih bolesnika 10%. Sampubistvo je najveći faktor koji doprinosi smanjenju životnog veka kod osoba sa šizofrenijom. Tokom prve decenije svog poremećaja, pacijenti sa šizofrenijom su pod značajno većim rizikom od samoubistva. Svest o simptomima, posebno svest o deluzijama, anhedoniji, asocijalnosti i zaravnjenom afektivitetu, negativnim osećanjima ili nepridržavanje tretmana i plana lečenja, povećavaju rizik od suicida. Demografski i psihosocijalni faktori koji povećavaju rizik od samoubistva kod osoba obolelih od šizofrenije uključuju mlađi uzrast, muški pol, samački život bez partnera, nezaposlenost, visoku inteligenciju, dobro obrazovanje, dobro premorbidno funkcionisanje ili prilagođavanje, visoka lična očekivanja i aspiracije, svest o tome da se mnoga njihova životna očekivanja i nade zbog bolesti možda neće ostvariti, loše funkcionisanje na poslu i lakši pristup smrtonosnim sredstvima. Prethodna storija suicidalnog ponašanja i razvoj depresije kao komorbiditeta važni su faktori koji povećavaju rizik od samoubistva. Nejpouzdaniji zaštitni faktor od suicida u ovakvim slučajevima je obezbeđivanje adekvatnog lečenja i usaglašenost obolelog i porodice sa sveobuhvatnim lečenjem. Prevencija suicidalnog ponašanja kod šizofrenije treba da uključi prepoznavanje pacijenata u riziku, pružanje najbolje moguće terapije za psihotične simptome i upravljanje komorbiditetnom depresijom i zloupotrebom supstanci ako postoji.
Lečenje i prevencija
Lečenje šizofrenije je multimodalno odnosno obuhvata primenu medikamenata-antipsihotika, psihoterapije pacijenta kada je bolest stabilizovana i njegove porodice i socioterapije.Nije moguće izlečenje ali se bolest može držati pod kontrolom adekvatnim tretmanom i postići značajno smanjenje simptoma. Cilj psihoterapije je razvijanje odnosa saradnje i poverenja između obolele osobe, porodice i lekara gde se i pacijent i njegova porodica uče kako da razumeju bolest i kako da postupaju, upoznaju se sa prirodom bolesti i važnošću redovnog uzimanja medikamenata. Obolelima je potrebna podrška i saosećanje kako bi se lakše prilagodili bolesti koja je doživotna i koja može prilično ograničavati funkcionisanje. Uz redovno i disciplinovano uzimanje lekova oboleli mogu voditi produktivan i ispunjen život. I u razdoblju remisije neophodno je ne ostavljati lekove, naročito ne na svoju ruku, kako bi se smanjio rizik od ponovne pojave simptoma. Redovnim kontrolama kod psihijatra omogućeno je rano prepoznavanje eventualnog pogoršanja i preventivno delovanje kako se simptomi ne bi vratili. Preventivne aktivnosti trebalo bi da obuhvate osobe sa prodromalnim simptomima kada se isto može primenjivati psihoterapija i pacijenta i porodice. Bitno je pravovremeno prepoznavanje pojave psihotične epizode a vreme do posete stručnjaka trebalo bi da bude što kraće.Oporavak je aktivan proces i za pacijenta i za porodicu. Uticaj bolesti se razlikuje kod različitih članova porodice. Porodica treba da bude obaveštena o svim fazama oporavka, gde je mesto svakog člana, porodice itd. Emocionalne reakcije članova porodice, čak i one intenzivne, su prirodna reakcija i ne treba potencirati da zbog toga nešto nije u redu sa njima. Potrebno je edukativno delovati i informisati širu javnost o ovoj bolesti u cilju smanjenja stigmatizacije, poboljšanja rehabilitacije i resocijalizacije obolelih jer su njihovo lečenje i oporavak često otežani zbog negativnog stava koji postoji u okruženju i društvu. Usled straha i neznanja okolina često zazire od osoba obolelih od šizofrenije, izbegavaju ih, negativno etiketiraju što utiče na još veću izolaciju obolelih, smanjuje uspešnost lečenja i normlanog socijalnog funkcionisanja.
Važni faktori u pomaganju i oporavku su:
-medikacija
-jaka socijalna mreža prijatelja i podrška,
-stabilna životna situacija,
-sigurno, strukturisano okruženje,
-neko s kim se može razgovarati o ličnim iskustvima i osećanjima,
-razumevanje od strane svakog o onome šta se dešava,
-dobro fizičko stanje.
Jelena Krstić; psiholog, psihoterapeut pod supervizijom
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com
Korišćena literatura:
Psihijatrija; Dušan Kecmanović
Dečja i adolescentna psihijatrija; Ivan Begovac i saradnici