Završetak studiranja predstavlja važnu životnu prekretnicu, zvanično kraj perioda detinjstva i ulazak u jednu novu životnu fazu a to je svet odraslih. Međutim, neretko se dešava da se studenti, koji su do tada bili uspešni u studiranju, zaglave u završnoj fazi studija i sa još samo jednim ispitom do kraja muče se dosta dugo, gube motivaciju za učenjem a neki čak i odustanu od fakulteta .
Šta je u osnovi ovog sindroma?
Na svesnom nivou odlaganje polaganja poslednjeg ispita može se racionalizovati mnogim “opravdanim” razlozima i izgovorima poput neviđenja perspektive izabranog zanimanja, visokom stopom nezaposlenosti, neizvesne budućnosti, otkrovenjem da izbor fakulteta nije bio autentičan već nametnut od strane značajnih drugih i slično. Neki pronađu posao i nepolaganje zadnjeg ispita opravdavaju time da im nije nužno i hitno jer ionako rade i finansijski su stabilni. Bez obzira na sve navedene argumente osoba se i dalje ne oslobađa faze đaka. Smatrajući da je stvarnost nezadovoljavajuća a zahtevi i očekivanja svakodnevnice preveliki nastavlja da živi u svetu fantazija zamišljajući ispunjenje svojih želja. Postoji teškoća da se pokrene promena i ostaje se u zoni komfora večitog studenta. U osnovi ovog sindroma je strah od maturacije, psihološkog sazrevanja i sticanja nezavisnosti. Ne može se preuzeti tolika odgovornost uzeti život u svoje ruke. Nesvesni pokretači prokrastiniranja bezbrižnog studentskog doba, kada nam je jedina obaveza samo da učimo, jesu separaciona anksioznost, kriza finalizacije, strah od nepoznatog. Ako stavimo tačku na studiranje šta je ono što nas čeka sledeće? Posao? Brak? Osnivanje porodice? Deca? Briga o drugima? Strah od života, zahteva realnosti i preuzimanja obaveza i onoga što nas čeka nakon diplomiranja može da deluje jako stresno i ume da parališe. Sve dok ne položimo i taj poslednji ispit mi simbolično ostajemo u jednoj infantilnoj poziciji dečaka ili devojčice, još uvek nespremni da prihvatimo uloge odraslog muškarca ili odrasle žene. Izbegavamo odraslo doba koje je puno nepoznanica i neizvesnosti. Još uvek nespremni da se odreknemo blagodeti detinjstva, nesvesno, sabotiramo proces separacije, inidividuacije i psihološkog sazrevanja. Ne prevazilazimo potrebu za spoljašnjom podrškom, ne stičemo autonomiju, ne smanjujemo zavisnost od okoline. Da bismo odrasli moramo da napustimo stare navike ili ponašanja, naročito ako smo prerasli fazu kojoj pripadaju. Rast znači progresiju, kretanje unapred, prevladavanje svih razvojnih faza uprkos izazovima koje nose sa sobom. Jedino suočavanjem a ne izbegavanjem možemo da mobilišemo i živimo svoj puni potencijal, kreiramo psihološki kvalitetniji i ispunjeniji život. Bez prihvatanja odgovornosti i koračanja ka zrelosti nema ni istinske slobode.
Jelena Krstić; psiholog; psihoterapeut pod supervizijom
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com