Ko su prezaštićujući roditelji?
Najbitniji odnos u životu svakog deteta je odnos sa svojim roditeljima, odnos koji obezbeđuje fizički i psihološki opstanak, razvija osećaj povezanosti, sigurnosti i vlastite vrednosti. Roditelji su instinktivno zaštitinički nastrojeni prema svojoj deci, brinu o njima, žele da ih odgajaju na dobar način, da budu srećna, uspešna, zdrava, zadovoljna. Evolucijski smo programirani da brinemo o svom potomstvu ali ako se ta briga i zaštita dovedu do krajnosti i nivo rizika ne odgovara stepenu zaštite, preterana zaštita će doneti više štete nego koristi.
Kada intenzitet i nivo roditeljske brige što se bezbednosti dece tiče, bilo fizičke bilo psihološke, premašuje stvarni rizik i kada nivo zaštite koji roditelji pokazuju i pružaju nije usklađena sa stvarnošću i nije motivisana detetovom potrebom za usmeravanjem i zaštitom, možemo govoriti o prezaštitničkom stilu roditeljstva. Za ovaj stil roditeljstva u poslednje vreme odomaćio se i izraz helikopter roditeljstvo. To su roditelji koji su previše fokusirani na svoju decu, stalno lebde iznad njih, previše su uključeni i nadgledaju svaki aspekt života svoje dece. Dominira opsednutost fizičkom bezbednošću dece iako žive u relativno bezbednom okruženju. Zaokupljeni su i očuvanjem emocionalnog blagostanja svoje dece neprekidno im pomažući da uklone sve barijere, prepreke i probleme a koji bi mogli da izazovu neprijatne emocije, bol, patnju, nezadovoljstvo.
Znakovi prezaštićujućeg roditeljstva
-uvek najbolje znaju šta je najbolje za njihovo dete i koriste svaku priliku da to naglase, dosledno upozoravaju dete o svim mogućim životnim opasnostima i načinima izbegavanja,
-tu su da spasu svaki dan svoje dece; ne mogu da podnesu da njihova deca dožive bilo kakav neuspeh ili razočaranje, uskaču da reše problem svaki put kada se njihova deca suoče i sa najmanjim izazovom,
-kada je dete uznemireno njima bude još teže, ne mogu da podnesu da njihovo dete bude tužno, uplašeno, ljuto, frustrirano, žele odmah da poprave ta neprijatna osećanja, preterano ih teše i onemogućavaju da deca sama prođu kroz svoje emocije i samoumire se,
-neprekidno zovu i proveravaju svoje dete kada su razdvojeni, zadiru u njegovu privatnost,
-čiste neurednu sobu svoje dece i stalno sklanjaju nered, nameštaju im krevet, odlažu i sređuju njihovu odeću, svake večeri pakuju ranac svoga deteta kako bi bili sigurni da dete nešto neće zaboraviti za školu,
-rade domaće zadatke svoje dece i njihove projekte kako bi bili sigurni da će dete dobiti peticu, spasavaju svoje dete od loše ocene, greške, doživljaja neuspeha, povređenosti,
-nadgledaju i kontrolišu prijatelje i prijateljske veze svog deteta, utiču na izbor drugova, planiraju društvene aktivnosti svoga deteta,
-zabranjuju ili obeshrabruju svoje dete da preuzima rizike koji su su skladu sa njegovim godinama, vrše kontrolu izbora dečjih aktivnosti,
-uvode stroga pravila kako se detetu ne bi dozvolilo da se isprlja, padne, pogreši, postoji preoštra disciplina za manje prekršaje.
Normalno je da se svi roditelji s vremena na vreme ponašaju na neki od ovih načina. Postojanje jednog ili dva od navedenih znakova ne ukazuje na prezaštitničko roditeljstvo ali ako roditelj stalno ispoljava neke ili većinu od navedenih ponašanja, onda oni mogu imati prezaštitnički tj. kontrolišući vaspitni stil roditeljstva.
Kako prezaštićujuće roditeljstvo utiče na mentalno zdravlje?
Preterana zakupljenost, pažnja, briga i kontrola kada nisu u skladu sa razvojnim potrebama dece ograničavaju i sputavaju njihov pravilan psihološki i emocionalni razvoj. Dinamika prezaštitničkog roditeljstva može da dovede vremenom do pojave anksioznih poremećaja, socijalne anksioznosti, napada panike, depresije, poremećaja ishrane, razvijanje zavisničkih odnosa, zloupotrebe supstanci. Preterano kontrolisana i zaštićivana deca od strane prezabrinutih, uznemirenih, uplašenih i anksioznih roditelja često i sama postaju anksiozna i zastrašena sa teškoćama u sazrevanju i sticanju nezavisnosti. Mnoga od njih neće uspeti da prerastu potrebu za trajnim roditeljskim usmeravanjem ni tokom adolescencije i odrasle dobi.
Ako roditelj stalno štiti svoje dete od fizičkih i emocionalnih povreda, neuspeha i slično, dete istinksi nikada neće razumeti značaj rizika. Kao takvo ono može zadržati stav naivnosti prema životnim teškoćama u stvarnom svetu ili s druge strane može postati neodgovorno i impulsivno znajući da će neko stalno biti tu umesto da rešava njegove probleme.
Deca se nekad mogu i pobuniti protiv velikih očekivanja roditelja ili očekivanja da uvek bude onako kako su roditelji rekli. Ako osećaju kao da ih roditelji guše i imaju previsoka očekivanja mogu naučiti da lažu i manuipulišu roditeljima kako bi se oslobodili pritiska ili izbegli kritiku.
Neka deca mogu da odrastaju bez izgrađenih sposobnosti i veština snalaženja u realnom svetu, sa prekomernom zavisnošću od roditelja što se negativno odražava na njihovo samopouzdanje i samopoštovanje uz pojačan osećaj nesigurnosti i sumnje u svoje sposobnosti. Istraživanja pokazuju da je previše protektivno roditeljstvo povezano sa sniženom efikasnošću kao i pojačanim osećanjem stida, preosetljivosti na kritiku i neodobravanje, pojačanim samoosuđivanjem, osećanjem krivice, nemogućnošću da se postave zdrave granice, da se kaže ne i založi za sebe, sa pojačanim porivom da se drugima izlazi u susret i udovoljava, sa brigom kako nas vide i procenjuju drugi.
Usled konstantne težnje roditelja da dete radi stvari uvek savršeno i na ispravan način, deca uče da moraju da budu savršena da bi bila prihvaćena i voljena, razvijaju i sama perfekcionističke sklonosti i mogu tokom života imati poteškoća sa osećajem kontrole, stalnu potrebu da stvari i život drže pod kontrolom.
Deca koja su prezaštićivana od strane svojih roditelja razvijaju nesiguran stil afektivne vezanosti, dete se ne usmerava da istražuje svet i stiče autonomiju već se vezuje za .roditelja na lepljiv i anksiozan način. Takva deca kao odrasli u svojim partnerskim vezama imaju poteškoće da se osećaju sigurno sa svojim partnerom, plaše se napuštanja i odbacivanja, previše su oprezni u vezama, mogu da se ponašaju očajno i da stalno pokazuju negativne emocije.
Pozadina prezaštićujućeg roditeljstva
Roditelji koji previše štite svoju decu su roditelji koji vole svoju decu ali su previše anksiozni i uplašeni. Svoj sopstveni strah, brigu i anksioznost projektuju i prenose na dete a koje dete internalizuje i uči da bude uznemireno i da se plaši svega nepoznatog, drugačijeg i odstupajućeg od svoje zone komfora. Zaštita dece treba da bude prioritet ali stalna, preterana briga i konstantno upozoravanje na sve mogće opasnosti ovoga sveta svakako nije dobra opcija.
Prezaštićujuće roditeljstvo može predstavljati i kompenzatornu aktivnost za odrasle roditelje koji su se kao deca osećali zanemareno, isključeno, ignorisano i nedovoljno voljeno od strane svojih roditelja. Preterana pažnja i briga koju poklanjaju svojoj deci može da bude pokušaj da se otkloni nedostatak koji su osetili kroz sopstveno detinjstvo.
Kako pomoći?
Ako ste roditelj i smatrate da se prema svojoj deci ponašate previše zaštitinički, važno je da pratite sebe i budete svesni svog ponašanja, pokušate da usvojite drugačiji stil roditeljstva kako bi se umanjile potencijalne negativne posledice po dete u budućnosti i kako bi detetu dali prostor da se razvija, uči nove veštine i načine suočavanja sa životnim izazovima. Deca nisu baš toliko bespomoćna i krhka kao što se možda čini. Potrebno je napraviti razliku između neophodne i potrebne pomoći deci i kontrole. Ako primetite da imate visok nivo anksioznosti sa kojom se teško nosite svaki put kada dozvolite svom detetu da se bavi samostalnim aktivnostima koje su u skladu sa njegovim uzrastom, pokušajte da otkrijete zbog čega se javlja anksioznost, prpbajtee da je istolrišete i ovladate njome iznutra a ne tako što ćete insistirati da se spolja promene neke stvari ili okolnosti da biste se smirili. Ukoliko deluje kao da ne možete sami da se izborite sa time možete potražiti savet stručnih lica.
Ako ste odrasla osoba i dete roditelja koji su bili previše zaštitinički nestrojeni, bitno je da znate da efekti takvog vaspitanja nisu nepovratni. Kroz preuzimanje svog života u svoje u ruke i unutrašnjeg rada na sebi moguće je osloboditi se negativnih efekta i doživeti sebe kao samouverenu, sposobnu, otpornu i kompetentnu odraslu.
Jelena Krstić; psiholog, psihoterapeut pod supervizijom