Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu pokazivati različite karakteristike ili obrasce ponašanja koji im otežavaju efikasnu navigaciju kroz društvene interakcije. Evo nekih uobičajenih karakteristika ili obrazaca koji se često povezuju sa lošim društvenim veštinama:
1. Teškoće u pokretanju ili održavanju razgovora: Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu imati problema da započnu razgovore ili ih održe, što dovodi do neugodnih ili ukočenih interakcija.
2. Nedostatak kontakta očima: Izbeći kontakt očima može biti znak nelagodnosti ili nesigurnosti u društvenim situacijama. Ovaj problem može imati veze sa niskim samopouzdanjem ili strahom od osude.
3. Ograničeni izrazi lica: Izražavanje emocija putem izraza lica važan je aspekt društvene komunikacije. Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu imati rigidnost u izrazu lica ili mogu imati poteškoća da prenesu svoje emocije na efikasan način.
4. Loš govor tela: Neverbalna komunikacija igra važnu ulogu u društvenim interakcijama. Kod ljudi koji nisu socijalno vešti, njihov govor tela može delovati čudno, upadljivo, nerelaksirano, napeto i generalno neprijatno i pokočeno.
5. Teškoće u tumačenju društvenih signala: Razumevanje društvenih signala, kao što su ton glasa, izrazi lica i držanje tela, ključno je za efikasnu komunikaciju. Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu imati poteškoća u tumačenju ovih signala tačno, što može dovesti do nesporazuma ili pogrešnih interpretacija.
6. Nedostatak empatije: Empatija podrazumeva sposobnost da se razumeju i dele osećanja drugih. Ovakve osobe mogu imati poteškoća u saosećanju sa emocijama i iskustvima drugih jer su preokupirani sopstvenim emocijama i mislima, što može uticati na njihovu sposobnost da uspostave i održavaju odnose zasnovane na uzajamnom razumevanju i empatiji. (ovo ne treba mešati sa nedostatkom empatije kod tzv. psihopatskih ličnosti kojima fali neurološka sposobnost za doživljavanjem empatije)
7. Teškoće u uspostavljanju i održavanju prijateljstava: Izgradnja i održavanje prijateljstava zahteva društvene veštine poput komunikacije, empatije i saradnje. Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu imati problema da uspostave i održe značajne odnose tokom dužeg vremenskog perioda. Mogu izjavljivati kako „to više nije to“ i kako se odnos promenio, postao dosadan ili „napinjajući“.
8. Društvena anksioznost ili nelagodnost: Društvene situacije mogu izazvati anksioznost ili nelagodnost kod ovakvih osoba što ih može naterati da izbegavaju iste ili da se povlače iz njih kako ne bi sebe doveli u situaciju da se izblamiraju ili urade nešto pogrešno.
9. Teškoće pri funkcionisanju u grupi: Učestvovanje u grupnim konverzacijama, poput sastanaka ili društvenih okupljanja, može biti izazovno za osobe sa lošim društvenim veštinama. Mogu imati poteškoća u navigaciji kroz dinamiku grupnih interakcija ili se mogu osećati preplavljeno u većim grupama, te im određene šale mogu delovati strano i nejasno, do te mere da mogu propuštati šale na svoj račun i ozbiljno odgovarati na šaljiva pitanja.
10. Ograničena društvena svest: Osobe sa lošim društvenim veštinama mogu imati ograničeno znanje o društvenim normama, etiketi ili primerenom ponašanju u različitim društvenim kontekstima.
*Važno je napomenuti da društvene veštine mogu da se razvijaju i poboljšavaju vežbanjem, podrškom i vođenjem. Stručni pristupi poput treninga društvenih veština ili terapije takođe mogu biti korisni za osobe koje žele da unaprede svoje društvene veštine i poboljšaju svoje društvene interakcije.*
Zašto neki ljudi imaju loše socijalne veštine?
Generalno, skoro sve naše navike i ponašanja vuku korene iz našeg detinjstva. U ovom slučaju, specifično, iz jedne faze. Egocentrična faza razvoja deteta, koja obično nastupa tokom ranog detinjstva prema teoriji kognitivnog razvoja Žana Pijažea, karakteriše se teškoćama deteta u sagledavanju stvari iz perspektiva drugih osoba osim svoje. Tokom ove faze, deca obično percipiraju svet pretežno iz svoje tačke gledišta i bore se da razumeju da drugi ljudi mogu imati različite misli, osećaje ili perspektive. Kroz ovu fazu prolazimo u periodu od 2. do 7. godine i nakon toga bi trebalo da smo u stanju da zauzmemo tuđu poziciju i gledamo stvari sa tuđe tačke gledišta. Deca koja tokom ove faze dobijaju adekvatnu količinu pažnje od roditelja i više se druže sa ostalom decom brže će razviti sposobnost empatije i socijalne inteligencije i sutradan će postati omiljena u društvu jer će umeti da pruže prostor drugim osobama da budu svoji i da podele ono što je njima bitno, tj. znaće kada i koliko pažnje da posvete drugima da bi se oni osećali uvaženo, uključeno i prihvaćeno.
U slučaju loše socijalno prilagođenih ljudi, ova faza je prošla u jednom od dva ekstremna slučaja: ili je pažnja bila oskudna i dete je moralo da se bori za nju tako što se hvali ili tako što je preglasno ili tako što se ponaša na neprimeren način. Ovi ljudi sutradan deluju kao da imaju narcističke crte ličnosti, iako je posredi jednostavan mehanizam po kojem su naučili da moraju da funkcionišu kako ne bi „prestali da postoje“ u mentalnom prostoru ljudi koji su im bitni. Odnosno, „kako ih roditelji ne bi zaboravili“ jer je pažnja roditelja detetu prekopotrebna kako bi se osećali sigurno. Ako roditelji ne obraćaju pažnju na dete, ono se oseća napušteno i uplašeno.
S druge strane, imamo slučaj gde je privlačenje bilo kakve pažnje dovodilo do kazne, podsmevanja, ljutnje i jednog generalnog negativnog iskustva. U ovakvim domovima vlada politika: „Bolje se pravi da ne postojiš i nemoj da dišeš.“ Zašto? Zato što su roditelji verovatno bili nervozni zbog svojih problema i svaka sitnica je mogla da im prelije čašu, te je tako pametnije bilo izbegavati bilo kakvu interakciju sa bilo kim.
Oba ova ekstrema: nedostatak pažnje koji mora da se „zasluži“ i „bolje se pravi da ne postojiš“ dovode do toga da ove osobe sutradan budu preokupirane sobom u socijalnoj situaciji: „Da li sam dovoljno prihvaćen? Da li treba da se još dokažem? Da li se svima sviđam? Da li moram još nešto da uradim? Ako ne obraćaju pažnju na mene, onda nisam deo ove grupe i nikom nije stalo do mene.“ ili „Ako neko obrati pažnju na mene neću znati šta da radim.“ „Ako krenem da pričam, napraviću budalu od sebe.“ „Bolje da nisam izašao, bolje da ni nemam društvo, ovo je pakao.“
Oba ova scenarija u srži imaju isti problem: Fokus je samo na njima i njihovim osećanjima. Iako je egocentrična faza normalna i privremena faza kognitivnog razvoja, mogu postojati veze između egocentrizma u detinjstvu i kasnijih društvenih teškoća, uključujući loše društvene veštine. Evo nekoliko načina na koje egocentrična faza može uticati na društveni razvoj:
1. Ograničena sposobnost zauzimanja tuđe perspektive: Egocentrizam podrazumeva ograničenu sposobnost viđenja stvari iz tuđeg ugla. Deca koja se bore sa tim tokom egocentrične faze mogu nastaviti da imaju teškoće u razumevanju tuđih perspektiva drugih kako odrastaju. To može doprineti izazovima u socijalnim interakcijama i odnosima.
2. Teškoće u razumevanju društvenih znakova: Egocentrična deca mogu imati teškoće u razumevanju društvenih znakova, kao što su izrazi lica, ton glasa i govor tela, koji su važni za efikasnu komunikaciju i socijalnu interakciju. Ova teškoća u tumačenju društvenih znakova može trajati tokom kasnog detinjstva i adolescencije, utičući na razvoj društvenih veština i tumačenje društvene dinamike u odraslom dobu.
3. Ograničena empatija: Empatija je sposobnost razumevanja i deljenja osećanja drugih, a razvija se postepeno tokom detinjstva. Egocentrična deca mogu imati teškoće u poistovećivanju sa emocijama i iskustvima drugih, što može uticati na njihovu sposobnost formiranja i održavanja odnosa zasnovanih na međusobnom razumevanju i empatiji. (ponovo, ovo ne treba mešati sa tzv. psihopatskim ličnostima koji nemaju ni opciju da razviju empatiju zbog svog specifičnog neurološkog sklopa).
4. Izazovi u kooperativnoj igri: Egocentrizam može ometati sposobnost dece da se angažuju u kooperativnoj igri i saradničkim aktivnostima sa vršnjacima. Teškoće u razumevanju perspektiva i preferencija drugih mogu dovesti do konflikata ili nesporazuma tokom socijalne igre, što se sutradan može ogledati u nemogućnosti da se radi u timu, konstantnim prepirkama sa kolegama na poslu i šefovima i generalnom nezadovoljstvu ljudi koji moraju da sarađuju sa njima.
5. Teškoće u komunikaciji: Egocentrična deca mogu imati teškoće u prilagođavanju svog stila komunikacije potrebama i preferencijama drugih. Ovo se može manifestovati kao izazov u započinjanju i održavanju razgovora, aktivnom slušanju i adekvatnom reagovanju na društvene znakove, što najčešće dovodi do teškoća u uspostavljanju adekvatnih bliskih odnosa, te je neretko da u odraslom dobu ostaju bez prijatelja i partnera.
*Važno je napomenuti da iako egocentrizam tokom ranog detinjstva može doprineti izazovima u
društvenom razvoju, društvene veštine su dinamične i mogu biti uticajne različitim faktorima,
uključujući individualne razlike, faktore okoline i društvena iskustva. Sa podrškom, vođstvom i
mogućnostima za socijalno učenje i vežbanje, pojedinci mogu razviti i poboljšati svoje
društvene veštine tokom vremena. Dodatno, intervencije poput treninga asertivnosti i
psihoterapije mogu biti korisne za rešavanje specifičnih društvenih teškoća i promociju
zdravog društvenog razvoja.
pripremio: Petar Radović, Master socijalni psiholog