Suicidalnost i suicidalno ponašanje; faktori rizika, rano prepoznavanje i prevencija

 

Suicidalno ponašanje se može definisati kao svako ponašanje koje je svesno ili nesvesno i namerno usmereno na samouništenje i okončanje vlastitog života. U grupu samoubilačkih ponašanja ubrajaju se pokušaji samoubistva i samoubistva. Samoubistvo je definitivan i krajnji čin kojim čovek sebi oduzima život. Suicidalnom činu prethodi prvobitno ideja o suicidu sa pasivnom željom da se bude mrtav, zatim može da sledi aktina suicidalna ideacija  sa namerom za smrću i razrađenim planom kako izvršiti suicide. Onda slede pripremne aktivnosti pre neposrednog suicidalnog ponašanja, presuicidalni sindrom, pokušaj suicida i na kraju sam suicid. Međutim nekad suicid može da bude impulsivan čin kada se osoba odluči na tako nešto u trenutku preplavljenosti teškim osećanjima bez prethodne pripreme i plana.

 

Presuicidalni sindrom, prema nekim autorima, treba shvatiti kao važan znak upozorenja a koji se odnosi na psihičko stanje osobe koja planira suicide i osećanja sa kojima se osoba bori poput osećanja bezperspektivnosti, beznadežnosti, bespomoćnosti, očajanja, samooptuživanja, usamljenosti, doživljaja da je niko ne razume, samosažaljevanja i okretanjem agresije prema sebi.

 

Među adolescentima i mladima najčešće se sreće tzv. osećajno-impulsivni tip samoubilačkog ponašanja koji predstavlja maladaptivni način oslobađanja od naraslih i pomešanih osećanja poput agresije, zavisti, mržnje, strepnje, straha, tuge, depresije. Kod mlade osobe se usled različitih pritisaka i osujećenja mogu javiti za posmatrača sa strane beznačajan bes ili ljutnja ili neprijateljstvo kao izdanci agresivnosti i koje je teško kontrolisati kada dostignu visoki stepen. Kako se ispoljavanje agresivnosti u društvenom kontekstu ne dozvoljava i sankcioniše, drugi ne prihvataju takva agresivna osećanja onda ta agresija, s obzirom na slabije integrisano ja mlade osobe i visoku vulnerabilnost, se okreće prema sebi, kao jedini način rasterećenja i olakšanja. Adolescent se nalazi u psihološki i biološki osetljivoj fazi, u prelomnim okolnostima kada je izložen nekoj realnoj ili imaginarnoj opasnosti, unutrašnjoj ili spoljašnjoj i kada u tom trenutku pokušaj samoubistva vidi kao jedini način izlaska iz nepodnošljivog stanja unutrašnjeg bola, patnje, napetosti ili prestrašenosti. Depresivna osećanja, tuga, sniženo raspoloženje osećanje krivice, pojačane potrebe za samokažnjavanjem, samopotcenjivanje i samoobezvređivanje, očajanje, takođe su deo ove složene intrapsihičke dinamike.

 

Oslobađanje i rasterećenje od naraslih, teško podnošljivih i nepodnošljivih unutrašnjih osećanja može se postići i na drugi način, pomoću okoline i značajnih drugih objekata/osoba iz života, jer su sve ovo osećanja koja traže prepoznavanje, saosećajnost, prihvatanje i razumevanje od strane drugih. Okolina svojim saučestvovanjem može da spreči okretanje agresije od unutra ka spolja.

 

Faktori rizika

 

U faktore rizika spadaju:

 

• prethodni pokušaji suicida  prema nekim autorima nakon pokušaja suicida postoji do 20 puta veća šansa za ponovni pokuša),
• biološki krizni period-pubertet i adolescencija,
• mentalni poremećaji (depresivni poremećaj, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, poremećaj spavanja, anksiozni poremećaji, teži oblici psihotičnih duševnih poremećaja poput shizofrenije),
• rizična zdravstvena ponašanja (zloupotreba supstanci, agresivno i seksualno ponašanje, impulsivna agresija, osećaj bevrednosti i beznadežnosti, alkoholizam),
• porodični činioci (zlostavljanje telesno, seksualno, psihološko, disfunkcionalni porodični odnosi, psihopatologija članova porodice-alkoholozam, zloupotreba supstanci, pokušaj suicida nekog člana porodice-oca, majke),
• stresni događaji (vršnjačko nasiljei poteškoće u školi kod dece i adolescenata, zakonski prekršaji, razvod, nezaposlenost, gubitak posla, traumatska iskustva),
• uticaj internet, medija i socijalnih mreža (postoje podaci da ima internet stranica koje propagiraju samoubistvo kao herojski čin, čak se daju i konkretna uputstva kako se to može učiniti; zatim tu je i neadekvatno medijsko izveštavanje o ovoj temi koje može delovati sugestivno),
• homoseksualna orijentacija i pitanja rodne orijentacije.

 

Potencijalni okidači suicidalnog čina

 

Okidači suicidalnog čina mogu da budu aktuelna traumatska iskustva, razočaranja, gubici, odvajanja, raskidi, duševne smetnje, neizlečiva fizička bolest, loše ocene u školi, razdor u porodici i sukob s roditeljima, finansijska kriza, poniženje i sramoćenje, usamljenost, moralna osuda, socijalno odbacivanje, strah od kazne.

 

 

 

Moguće funkcije suicidalnog čina

 

Sam suicidalni čin može da ima višestruko značenje koje nastaje u zamršenoj igri između poriva života i poriva smrti. Kod osoba sa suicidalnim mislima, tendencijama i radnjama u kolebanju ovih protivrečnih težnji prevlast preuzimaju rušilačke, usmerene protiv nagona života.

Neke od funkcija suicidalnog čina su:

 

1. Funkcija poziva u pomoć-osoba pokušajem suicida želi da upozori okolinu, bitne osobe, o svojoj unutrašnjoj, emocionalnoj patnji s ciljem da mu se pomogne. Postoji doživljaj da su se teškoće i problemi toliko nagomilali da se osoba oseća nesposobno da sama sve to podnese i izbori se s tim. Ovim činom traži se osećajna i društvena podrška.
2. Funkcija sloma-suicidalni čin se odvija automatski, impulsivno, nepredvidljivo kao odgovor kratkog spoja. U ovom slučaju pokušaj nije u cilju rešavanja teškoća, nije isplaniran i ne očekuje se pomoć drugih.
3. Funkcija samokažnjavanja sebe-preko čina samoubistva ostvaruje se težnja ka smrti kada snage života zataje, usled osećanja krivice kada se pokušava pobeći od savesti.
4. Funkcija kažnjavanja drugih-cilj je izazivanje osećanja krivice kod drugih i njihovo kažnjavanje.
5. Funkcija bega-samoubilački čin je posledica neuspeha da se nađe drugo, konstruktivno rešenje za nepodnošljivo i mučno unutrašnje stanje i u neizdrživim okolnostima u kojima se osoba našla.
6. Funkcija sjedninja sa drugim-ukoliko je došlo do nekog ranijeg gubitka neke bliske osobe ovo je način da se osoba suicidalnim činom sjedini u smrti sa tom značajnom osobom.

 

Prevencija

 

Samoubistvo je ozbiljan javnozdravstveni problem sa ozbiljnim posledicama na pojedince, porodice, društvo u celini i stoga napori celokupnog društva, institucija od značaja kao i svakog od nas treba da budu usmereni ka njegovom sprečavanju. Prevencija se odnosi na skup mera koje je potrebno preduzeti da bi se smanjio rizik od pojave suicida. Jedna od prvih mera bi trebalo da bude podizanje svesnosti i edukacija, počev od edukacije osoblja iz primarne zdravstvene zaštite za prepoznavanje ranih znakova mentalnih problema ili poremećaja koji mogu da budu povezani sa suicidom, preko edukovanja zaposlenih u školama, policiji i drugim ustanovama od značaja kako da prepoznaju i reaguju na ponašanje ili razmišljanje pojedinca a koje može da upućuje na potencijalnu suicidalnost.

 

Na šta obratiti pažnju:

 

• Promene u dotadašnjem ponašanju, sasvim novo ponašanje, ekstremne promene u raspoloženju,
• Izjave u kojima adolescent ili odrasla osoba govori da će se ubiti uvek treba shvatiti ozbiljno. Ako tako nešto čujemo trebamo da podstičemo osobu da otvoreno govori o svojim osećanjima bez osuđivanja. Na taj način šaljemo poruku da postoji neko ko želi da ga čuje,
• Treba obratiti pažnju na izjave tipa: “ja sam loša osoba”, “osećam se bezvredno”, “neću još dugo biti problem, neću još dugo stvarati problem drugima”, “ovaj život ne vredi živeti”, “ne vidim svrhu života”, “osećam se kao teret drugima”,
• Poklanjanje svojih dragocenih stvari drugima, pospremanje i čišćenje sobe, izdvajanje ili bacanje važnih dragocenosti, pisanje poruka koja mogu da sugerišu opraštanje, pozivanje drugih na pozdravljanje, opraštanje,
• Adolescent koji se samopovređuje. Učestalo samopovređivanje ima povećani rizik od suicida,
• Važno je rano prepoznavanje i rano lečenje depresivnih simptoma (manjak energije, socijalno povlačenje, gubitak uživanja u aktivnostima koje su pričinjavale zadovoljstvo, manjak energije, učestali periodi dosade, slaba komunikacija, povećana iritabilnost,nervoza, bes, poteškoće u vezama, česte somatske tegobe poput glavobolje ili bolova u stomaku, gubitak interesovanja za školu, izostajanje iz škole ili pogoršanje školskog uspeha, slaba koncentracija i pažnja, promena u ritmu spavanja i hranjenja, kod adolescenata zloupotreba supstanci i alkohola). Depresivnost se leči.

 

Protektivni (zaštitini faktori)

 

U protektivne faktore ubrajamo sve one činioce koji doprinose smanjenju suicidalnih misli, želja, namera i ponašanja.

 

• Jača povezanost i bliskost sa drugim ljudima,
• Snažne veze sa članovima porodice i članovima šire društvene zajednice,
• Efikasna medicinska i klinička pomoć kad su u pitanju mentalni problem i psihološke teškoće,
• Lak pristup kliničkim intervencijama,
• Dobre socijalne i emocionalne veštine, dobre veštine u komunikaciji, rešavanje konflikata i sukoba, problema na nenasilan konstruktivan, proaktivan način, razvijenija tolerancija na frustraciju,  razvijena svest o svom emocionalnom stanju, unutrašnjem doživljavanju, osećanjima koja imamo,  briga o svom mentalnom zdravlju,
• Kulturna, religijska uverenja koja obeshrabruju samoubistvo i podržavaju život,samoodržanje,
• Školski programi koji pomažu učenicima da razviju socijalne, bihejvioralne i emocionalne veštine za izgradnju pozitivnih odnosa,
• Ograničen pristup sredstvima kojima je moguće ugroziti sopstveni život.

 

 

Jelena Krstić, psiholog; psihoterapeut pod supervizijom

 

Kontakt:nikolic.jeka@gmail.com

 

Korišćena literatura:

Dečja i Adolescentna psihijatrija; Ivan Begovac i saradnici,

Psihopatologija detinjstva i mladosti; Nevenka Tadić