Razvod i psihološki efekti razvoda na decu

 

Razvod braka je vanredna razvojna kriza koja prekida postojeći životni ciklus porodice i jedan od najznačajnijih životnih stresora sa kumulativnim efektom kako za partnere koji se razdvajaju tako i za njihovu decu. Razlozi za razvod su mnogostruki. Najčešći su: nezadovoljstvo brakom, nedovoljna i prekinuta verbalna komunikacija, nedostatak međusobnog konstruktivnog dijaloga, aktivno izbegavanje kontakta ili otvorenog razgovora, došlo je do povlačenja ili nestanka pozitivnih osećanja, doživljaj da supružnik koči lični razvoj, vanbračne veze i prevare uz osećaj izdaje i razočaranja, česti konflikti, neprekidne borbe za moć i česte pridike, optuživanja, nedostatak međusobne podrške,  ljubomora, bolesti zavisnosti, verbalno i fizičko nasilje. Kada bračni partneri primete da im se brak raspada počinju da postavljaju sebi pitanja da li da ostanu u braku zbog dece dok neki smatraju da je razvod jedina opcija.

 

U procesu razvoda možemo da razlikujemo tri faze žalovanja zbog postojećeg gubitka. U početku se javlja negacija događaja koja može da bude praćena somatizacijama, raznim akcidentima ili pokušajem suicida. Zatim sledi faza ljutnje i depresije kada se kroz međusobnu borbu za moć i ljutnju roditelji nadmeću oko starateljstva nad decom i na kraju u trećoj fazi supružnici realnije sagledavaju situaciju, postaju svesniji i svog udela u neuspehu opstanka bračne zajednice, prihvataju i mire se sa tim i nastavljaju dalje.

 

Sve dok se bivši partner doživljava kao protivnik i postoji preokupacija njime, gaje se i dalje intenzivna osećanja prema njemu poput besa i mržnje, to znači da proces nije završen, odtugovan, da se na neki način nastavlja nekadašnja relacija i da do prave separacije nije ni došlo.

 

Psihološki efekti razvoda na decu

 

Razvod stvara emocionalna previranja za celu porodicu ali je naročito veliki stres za decu. Najteža je prva godina nakon razvoda. Većina dece koja prolaze kroz razvod roditelja pokazuju u početku nevericu, zatim veliku uznemirenost koja može da se manifestuje kroz  tugovanje, pojačanu anksioznost, zbunjenost, frustriranost i ispoljavanje besa prema jednom ili oba roditelja, promena u ponašanju ili neuspeha u školi, smetnje prilagođavanja, nasilje, odbijanje kontakta sa roditeljima. Roditelji takođe mogu da ispoljavaju niz problema poput pojačane međusobne netrpeljivosti, osvetoljubivosti, pokušaja otuđivanja deteta od drugog roditelja. Nekada može da se javi i eskalacija sukoba poput nasilja i to u prisustvu dece. Manja deca često se bore unutar sebe pokušavajući da shvate zbog čega moraju da biraju između dva roditelja. Mogu biti zabrinuti oko toga što su roditelji prestali da se vole jer onda jednoga dana možda mogu prestati i njih da vole. Deca predškolskog uzrasta su naročito vulnerabilna dok deca školskog uzrasta mogu da osećaju krivicu zbog razvoda smatrajući da su na neki način oni doprineli da do toga dođe jer su se loše ponašali ili pretpostavljaju da su uradili nešto loše. Adolescenti i tinejdžeri mogu biti prilično ljuti zbog razvoda i promena koji on donosi okrivljavajući često jednog roditelja za raskid braka ili zamerajući zbog nastalog preokreta. Često se razvija i inverzija uloga kada deca nastave da zadovljavaju emocionalne potrebe roditelja nakon razvoda, mogu se osetiti dužnom da iskrivljavaju svoje priče i viđenje situacije kako bi se prilagodili osećanjima roditelja. Neka deca kao odrasli mogu da razviju strah od vezivanja i uspostavljanja bliskosti sa partnerom, neko kao odrastao može da razvije depresiju, anksiozne smetnje ili bolesti zavisnosti.

 

Dobra vest je da roditelji mogu da preduzmu određene korake kako bi umanjili negativne psihološke efekte razvoda na decu. Podrška deci može im uveliko pomoći da se prilagode promenama koje donosi razvod. Deci treba da se objasni da ona nisu nikako kriva za roditeljsko razdvajanje i da oni ne mogu da učine ništa da bi se brak nastavio tj da nastavak ne zavisi od njih. Potrebno je ubediti decu da ih oba roditelja vole i dalje, da će biti tu za njih i da će brinuti o njima i njihovim potrebama. Roditelji treba da se dogovore međusobno gde će deca nastaviti da žive imajući u vidu najbolji interes deteta. Vrlo važno je da se roditelji uzdrže od međusobnog omalovažavanja, vređanja i kritikovanja  drugog roditelja jer dete podjednako voli i oca i majku i slušajući njihova međusobna optuživanja ne prestaje da voli njih već prestaje da voli sebe. Roditelji ne bi trebalo da traže od dece da biraju stranu tj da razvijaju konflikt lojalnosti opredeljujući se za jednog od roditelja jer to negativno može da utiče na njihovo mentalno zdravlje i razvoj osećanja krivice. Potrebno je da sarađuju međusobno, da se dogovaraju, planiraju i donose odluke koje su u najboljem interesu deteta kao i da obezbede adekvatnu finansijsku podršku. Deci je potrebna stabilnost, sigurnost, predvidljivost. Emotivna patnja deteta može da bude uvod u rizik od pojave nekog psihijatrijskog oboljenja ili razvoja psiholoških smetnji. Postoje istraživanja koja sugerišu da je za decu koja su jedinci ili jedinice naročito je rizična prva godina nakon razvoda roditelja. Pozitivna komunikacija, roditeljska toplina, ljubav, nizak nivo sukoba mogu da doprinesu lakšem i manje bolnom prolasku kroz sve ono što razvod nosi doprinoseći većem samopouzdanju i samopoštovanju deteta.

 

Razvod ostavlja mnogobrojne i dalekosežne emocionalne, socijalne, psihološke i ekonomske posledice dovodeći do reorganizacije celokupnog porodičnog sistem, dotadašnjeg načina porodičnog funkcionisanja i trajne promene porodičnog identiteta. Postoje podaci koji govore da je potrebno od jedne do tri godine nakon razvoda da bi se uspostavila narušena homeostaza odnosno dve do četiri godine da bi došlo do psihološke reorganizacije nakon razvoda.

 

Uprkos činjenici da je razvod teško i bolno iskustvo za sve članove porodice koje kroz njega prolaze ostanak u disfunkcionalnom odnosu samo zbog dece svakako nije dobra opcija. Ukoliko su deca stalno izložena roditeljskim svađama, neprijateljstvu, međusobnom optuživanju, nezadovoljstvu to samo pospešuje rizik od nastanka psiholoških i mentalnih smetnji. Ponekada je, da bi se prevazišla kriza oko razvoda braka neophodno potražiti stručnu pomoć naročito ako imamo osećaj da su se osećanja nagomilala uz doživljaj preplavljenosti, ukoliko promene raspoloženja traju dugo, ili promene u ponašanju, individualna psihoterapija može pomoći da izađemo na kraj sa svojim emocijama dok je porodična terapija dobra u regulisanju i rešavanju promena nastalih u porodičnoj dinamici.

 

Jelena Krstić, psiholog

kontakt:nikolic.jeka@gmail.com

 

Korišćena literatura:

Sistemska porodična psihoterapija; R.Dalos&R. Drejper

newsletter

Prijavite se za naš newsletter i prvi saznajte novosti

Kontaktirajte nas

Adresa: Bulevar Nemanjića 85a, Tržni centar zona 2, lokal br. 69, 18000 Niš, Srbija Telefon: +381 60 734 9000 +381 18 305 346 Email: animaplusnis@gmail.com Radno vreme: Pon-Pet 09:00 - 21:00 Subota 09:00 - 13:00 i po zakazanim terminima Nedelja: Ne radimo