Porodična dinamika shizofrenog pacijenta

 

Shizofrenija je duševno oboljenje sa specifičnim psihičkim simptomima koji dovode do dezorganizacije celokupne ličnosti obolele osobe. Pored biološke osnove i psihološke vulnerabilnosti samog obolelog, na pojavu i razvoj shizofrenog procesa svakako utiču i porodična dinamika i porodična atmosfera u kojoj je oboleli odrastao.Pedesetih godina dvadesetog veka zapaženo je da se izvor shizofrenog poremećaja nalazi u patologiji porodične sredine. Počelo se sa istraživanjem porodica shizofrenih bolesnika kako bi se utvrdilo šta je to što postoji u porodičnom okruženju a što utiče na pojavu ovog oboljenja. Gregor Bateson je otkrio da shizofreni bolesnici često tokom odrastanja dobijaju tzv. duple poruke od svojih roditelja kao jedan vid poremećene porodične komunikacije. Svaka komunikacija se odvija na dva nivoa, verbalnom koja uključuje govor i neverbalnom koji uključuje gestove, mimiku, pokrete i ta dva nivoa treba da budu u skladu. Kod duplih poruka postoji nesklad između verbalnog i neverbalnog nivoa komuniciranja. Bateson navodi primer u kome majka dolazi u bolničku posetu sinu koji se oporavlja nakon jedne akutne psihotične epizode. Šetaju zajedno parkom i sin tokom šetnje stavlja ruku na rame majke. U tom trenutku ona jedva primetno strese ramena sa izrazom neprijatnosti. Sin sklanja ruku a majka pita zbog čega je sklanja, da li je više ne voli. Sin je zbunjen a majka dodaje da slobodno može da izrazi svoja osećanja, da nema potrebe da se plaši i ustručava. Nakon ovog komentara sin se udaljava od majke i ubrzo prolazi kroz još jednu psihotičnu epizodu. U ovom primeru imamo situaciju gde majka na pokazivanje ljubavi sina stavljanjem ruke na njeno rame reaguje neverbalno odbacivanjem, stavom kazniću te ako ruku ostaviš na mom ramenu i nije saobrazna primarnoj, verbalnoj komunikacijskoj poruci Ti me dakle ne voliš. Sin ima dve mogućnosti; da prihvati lažnu situaciju i odgovori Ne, ja te volim ili da ne odustane od potpunog izražavanja svojih osećanja i da ostavi ruku na majčinom ramenu što bi kod majke izazvalo porast anksioznosti.

 

Frida fon Rajhman opisuje majku shizofrenog bolesnika kao hladnu, dominantnu, agresivnu i otuđenu. Ovakva majka umesto da omogući detetu razvoj osećanja poverenja u stvarnost budi u njemu strah i nepoverenje. Zatim tu je i prezaštitnički nastrojena i uplašena majka kao i majka koja stalno igra ulogu žrtve, sve radi za dobrobit svog deteta sputavajući na taj način ispoljavanje agresivnih osećanja kod deteta izazivanjem osećanja krivice i potrebe za povlačenjem.  Samožrtvovanje se posmatra kao vrlina, nešto pozitivno, majke s ponosom ističu kako su se odrekle svega zbog deteta. Takve majke često za  svoje dete uporno rade sve čak i ono što dete može samo. Sva ova tri tipa stava majki prema detetu imaju nešto zajedničko a to je ometanje razvoja detetove samostalnosti i sazrevanja. Neki autori opisuju porodičnu atmosferu u kojoj je majka dominantna a otac submisivan, na periferiji, pasivan, pun žalbi sa osećanjem neadekvatnosti, insuficijentnosti, nesigurnosti. Među roditeljima postoji i rivalstvo, borba za moć, neprijateljstvo, nedoslednost, kotradiktornost u stavovima i ponašanu. Roditelji se međusobno ponižavaju i pokušavaju da dete pridobiju na svoju stranu. Među generacijama unutra porodice su narušene granice a dete se često koristi kao tampon zona među bračnim partnerima ili preuzima ulogu jednog od roditelja u afektivnom pogledu. Roditelj istog pola ne predstavlja pozitivan model identifikacije a samim tim postoji teškoća u formiranju i uspostavljanju vlastitog identiteta, nemogućnost stvaranja vredne slike o vlastitom polu. Novija istraživanja ukazuju i na to da roditelji shizofrene dece i sami mogu da imaju psihološka oštećenja u vidu emocionalnih poremećaja, poremećaja ličnosti, poremećaja mišljenja. Neki psihopatološki elementi koji ukazuju na psihičku izmenjenost roditelja shizofrenog bolesnika su ravnodušnost, nezainteresovanost, inhibiranost, konfuznost, kontradiktornost, negativizam, nepoverljivost do nivoa paranoidnosti, smisao za maksimalno iskrivljavanje realnosti sa nelogičnim interpretacijama očiglednih činjenica. Roditelji vrlo često diskvalifikuju detetove pokušaje da uspostavi adekvatan odnos sa njima. Ukoliko želi da im se približi oni ga podstiču da sedrži na odstojanju a ako pokuša da se drži na nekoj udaljenosti oni dožive to kao da ih kritikuje i prebacuju za distanciranost. Ako nešto traži dete bude okarakterisano kao previše zahtevno a a ko prestane da zahteva onda smeta njegova nezavisnost. Šta god da uradi roditelji to protumače kao negativno i dete biva uhvaćeno u mrežu paradoksalnih odnosa. Imamo i roditelje kojima je teško da zahtevaju od deteta da nešto uradi zato što oni tako žele, hoće ili insistiraju već moraju stalno tvrditi da je to za njegovo dobro ma koliko bilo očigledno da to ima veze isključivo sa njihovim roditeljskim potrebama a ne sa detetovim. Akutni ili hronični stresovi, porodične teškoće, krize, povišeni zahtevi spoljašnje sredine mogu da isprovociraju shizofrene simptome kod vulnerabilnih članova.

 

Mila Goldner Vukov opisuje neke tipove porodica koje utiču na formiranje uslova za psihotičnu shizofrenu dekompenzaciju. Jednom tipu pripadaju disfunkcionalne porodice u kojima se javlja shizofrena simptomatologija kod adolescentnog člana koji je uključen triangulirano u bračni konflikt roditelja. Adolescent je sa promenljivim raspoloženjem, strahom, upadljivim infantilnim ili napadnim ponašanjem, fenomenom depersonalizacije i sumanutim, bizarnim idejama, sa problemima odvajanja i sepracije, teškoćama u uspostavljanju heteroseksualne relacije. Porodična analiza upućuje na veći broj emocionalno nezrelih članova. U porodičnoj atmosferi se neguje nesamostalnost adolescenta, on se prezaštićuje i inače a još više kada se simptom pojavi koji pojačava anksioznost roditelja kod kojih vrlo često postoji emotivna udaljenost, zahladneli partnerski odnosi, emocionalni razvod. Simptom je ovde u funkciji  održavanja porodične ravnoteže.Drugi tip porodica je takođe disfunkcionalan sa ozbiljnijim psihičkim poremećajima pojedinih članova poput poremećaja ličnosti, psihotičnih poremećaja, bolesti zavisnosti, samoubistva ili su to porodice sa pretrpljenim gubicima poput smrti, razvoda. U ovakvim situacijama psihotični slom se dešava za vreme adolescencije ili je izazvan nekim životnim stresogenim događajem.

 

Što se tiče lečenja i psihoterapije shizofrenog pacijenta, pacijentova porodica uvek treba da bude deo konteksta lečenja. Kada se desi prva psihotična epizoda članovi porodice reaguju povećanom brigom, anksioznošću, tugom. Vremenom se iskristališu dve vrste odnosa prema bolesniku. Na jednoj strani možemo imati veliki angažman oko bolesnika, konstantno ga nadziru, štite od okoline, od svega ili na drugoj strani zauzimaju odbacujuć stav, kritikuju ga, zamenaruju ga. Oba ova stava odražavaju nesposobnost porodice da se adekvatno postavi prema obolelom članu što može da se odrazi na sam tok bolesti u smislu pojave recidiva, pogoršanje kliničke slike, lošom socijalnom uklopljenom uklopljenošću. Sa porodicom treba uspostaviti vezu odmah nakon postavljanja dijagnoze ili prijema pacijenta u bolnicu i uključiti je što je više moguće u sve što se sa pacijentom zbiva jer porodica može značajno da utiče na oporavak i tok oboljenja.

 

Jelena Krstić, psiholog

 

Kontak:nikolic.jeka@gmail.com

 

Korišćena literatura:

Strategije psihoterapije; Džej Hejli

Porodica u krizi, Mila Goldner-Vukov

newsletter

Prijavite se za naš newsletter i prvi saznajte novosti

Kontaktirajte nas

Adresa: Bulevar Nemanjića 85a, Tržni centar zona 2, lokal br. 69, 18000 Niš, Srbija Telefon: +381 60 734 9000 +381 18 305 346 Email: animaplusnis@gmail.com Radno vreme: Pon-Pet 09:00 - 21:00 Subota 09:00 - 13:00 i po zakazanim terminima Nedelja: Ne radimo