Emocionalni incest; kad potrebe roditelja postanu okovi

Emocionalni incest, poznat pod nazivom i prikriveni incest, dinamika je koja se javlja u roditeljstvu gde roditelj očekuje i traži emocionalnu podršku preko svog deteta a koju normalno treba tražiti kroz odnos sa odraslima. Iako efekti emocionalnog incesta mogu biti slični onima koji su rezultat fizičkog incesta, ovaj termin ne obuhvata elemente seksualne prirode niti seksualno zlostavljanje. Prikriveni incest se ne primećuje tako jednostavno, nije očigledan, nije ga lako prepoznati a tako ga dosta ima. Granica između zdrave i incestuozne ljubavi ume da bude prekoračna i dešava se onda kada odnos sa detetom ima za cilj da zadovolji roditeljeve a ne detetove potrebe. Pojava emocionalnog incesta se uglavnom dešava u porodicama u kojima je patnerski odnos između roditelja disfunkcionalan, kada postoje mnogi bračni problemi, kada se brak pogoršava a jedan partner okreće najčešće detetu suprotnog pola i na neki način razvija zavisnost od njega uz očekivanje da dete pruži utehu kako bi se izbegao bol i realnost poremećenog bračnog odnosa. Distanca, vakum, razdor između partnera, emocionalni razvod roditelja stvara prostor za triangulaciju deteta. Stvara se jedna vrsta psihološkog braka sa detetom uz očekivanje da ono ispunjava ulogu partnera, da reguliše osećanja praznine, nezadovoljstva, neispunjenosti, samoće kao posledicu neuspešnog bračnog odnosa.

 

 

Dete vremenom postaje preokupirano potrebama roditelja, želi da ga zaštiti i brine o njemu, uz doživljaj da je na neki način uhvaćeno u klopku. Žaleći se na svog partnera odnosno drugog roditelja, postoji pokušaj da se od deteta napravi poverenik, saučesnik, terapeut. Emocionalni incest utiče na porodičnu dinamiku u celini. Drugi roditelj može da se oseti isključenim sa uskraćivanjem mogućnosti povezivanja sa detetom što deluje frustrirajuće, povećava nivo nezadovoljstva i napetosti. Postoje situacije i kada drugi roditelj može prećutno da odobrava ovakav odnos jer mu je tako lakše, oslobođen je nošenja sa konstantnim nezadovoljstvom ili prigovaranjima partnera. Ostala deca u porodici, braća i sestre, mogu se takođe osećati zanemrano i isključeno jer se roditelj u velikoj meri oslanja na “izabrano” dete. Muškarci koji su u emocionalnom incestu sa svojom majkom mogu da budu ljuti na svoje očeve jer sami moraju da se suočavaju sa životom a da pri tom nemaju na koga da se oslone. Njihovi očevi nisu dovoljno pored njih da ih nauče muškim stvarima i objasne im kako funkcioniše svet. Vrlo često iz tog razloga mogu da preuzimaju razne destruktivne uloge jer nema figure oca koji bi brinuo za njih a i za majku. Takvi muškarci trpe pritisak i od svojih majki, bilo otvoren bilo prikriven. Mami je potreban muškarac zaštitnik, muškarac koji bi brinuo o njoj, saosećao s njom i razumeo je. Istovremeno takva majka šalje i poruku da prezire muškarce, da nije pohvalno biti muškarac jer se razočarala u svog partnera.

 

Svaki pokušaj deteta da bude autonomno, da se odvoji od roditelja, da se igra, posveti vršnjačkim odnosima, stvara prijateljstva i osamostaljuje se u njemu izaziva osećanje krivice i osećaj da njegove potrebe nisu u redu. Zbog narcističke potrebe roditelja da bude u prvom planu dete zauzima pozadinsku ulogu. Jasno je i poželjno da roditelji treba da budu bliski sa svojom decom međutim u zdravim odnosima prioritet je na emocionalnim potrebama dece. Kada se dete stavi u položaj da brine o potrebama svojih roditelja konstruiše se nezdrava dinamika gde deca preuzimaju ulogu roditelja, osećaju se emocionalno napušteno, uskraćeno, sa oduzetim detinjstvom. Takva posesivna roditeljska ljubav guši umesto da daje krila, sputava umesto da razvija, degradira umesto da neguje, traži i uzima više nego što nudi. Odnos se puni seksualnom energijom i postaje uznemirujuć iako nema seksualnih aluzija, seksualni dodirivanja niti svesnih seksualnih osećanja od strane roditelja. Ukoliko se na primer otac više bavi ženskim deteto nego majka i u toj razmeni nežnosti unosi više erotskog a manje roditeljskog u recimo načinu kako gleda dete, oblači, miluje, dete na takvu vrstu nežnosti može odgovoriti pojačanim uzbuđenjem. Takvo uzbuđenje se ne doživljava kao seksualnost već kao prijatnost. Ovakvo ponašanje može da se prolongira i kroz pubertet kada ostavlja ozbiljne posledice s obzirom da su osećanja tada bliže svesti i stvaraju stid i strah.

 

Ima mnogo primera i iz života i iz prakse. Svima nama su dobro poznati izrazi “mamin sin” ili “tatina princeza”. To su ona deca za koje se stiče utisak da su “venčani” za svoje roditelje. Otac koji postaje ljubomoran i to otvoreno pokazuje kada ćerka uđe u pubertet i počne da izlazi sa momcima, vodeći računa pri tome i o načinu na koji se ćerka obukla kada krene u izlazak. Ili devojčica koju tata tretira na poseban način, kupuje poklone samo za nju i naglašava to, prezaštićuje je, vodi je sa sobom gde god krene, kada odraste može da ima problem da pronađe adekvatnog partnera jer niko nije savršen kao tata. Posesivna majka koja ne može da prihvati da se njen sin oženio, da je sada odrasla osoba koja ima svog partnera i da ona više najvažnija u njegovom životu, stalno svakodnevno zove sina da mu nešto ispriča, da pita kako je, da mu se konstantno žali i priča o svojim problemima a kada sin pokuša da se izvuče iz toga ili da postavi granicu krene sa prebacivanjem da je zanemaruje, da mu nije više bitna a on je njoj jedina svetla tačka u životu. Ovakve situacije često narušavaju bračne i partnerske odnose dece, deca to uviđaju, osećaju ljutnju i bes ali ne mogu da podnesu parališuće osećanje krivice ako ne urade onako kako roditelji zahtevaju. Zatim sindrom najboljeg prijatelja/prijateljice kada roditelj očekuje da deli sve tajne sa svojim detetom, majke koje prepričavaju seksualna iskustva sinovima. Ili roditelj koji traži od deteta da ga uteši kada se ne oseća dobro, da ostane s njim iako ima zakazan neki važan događaj. Majka koja upućuje zajedljiv i uvredljiv komentar partnerki svoga sina a on ćuti ili pak brani svoju majku. Spisak primera je dugačak ali suština ista, osećaj uznemiravanja i prekoračenje ličnih granica a sve u ime brige i ljubavi

 

Takvi roditelji na svaki način pokušavaju da spreče odvajanje i osamostavljivanje svog deteta, okupirani svojim strahom od napuštanja, ne mogavši da podnesu da njihova ćerka ili sin imaju nekog ko je važniji od roditelja. Roditelj može imati stav da sada kada je dete odraslo ono treba da ostane uz njega jer mu to duguje, da treba da se brine o njemu, da na neki način treba da se oduži za sve ono što mu je pruženo. Istina je da dete roditelju ništa ne duguje. Bezuslovna ljubav ako je zaista bezuslovna ne potražuje dugovanja.

 

Mnogi i ne prepoznaju niti su svesni da je njihov odnos sa roditeljem suprotnog pola bio incestuozan. Neki poriču da im se to zaista dešavalo i insistiraju na tome da nije bilo ničeg lošeg u njihovim odnosima . Neko se oseća privilegovano u takvom odnosu, posebno jer mu je roditelj naklonjen, deli informacije o odraslima s njim/njom, priča svoje tajne, poverava mu se, traži savet, podršku, stvara osećaj bliskosti. To za dete stvara osećaj posebnog tretmana jer je idealizovano od strane roditelja. Kada odrastu takve osobe idealizuju svoje roditelje i negiraju da se desilo ono što se zaista desilo, ne žele da prihvate kako bi na jednom dubljem nivou izbegli suočavanje i prihvatanje da su viktimizovani, da su ustvari iskorišćavani od strane roditelja i da su bili, možda još uvek, surogat partneri svome roditelju. Biti surogat roditeljskog partnera znači biti žrtva prikrivenog incesta. Neka deca razvijaju osećanje besa i mržnje prema takvom roditelji koji ih je toliko “voleo” jer duboko u sebi osećaju da su prevareni, zavedeni, izmanipulisani. Važno je reći i to da u većini slučajeva roditelji koji podstiču dinamiku prikrivenog incesta nemaju svesnu nameru da povrede svoje dete, često i ne shvataju uticaj i značaj svog ponašanja na decu ali svakako bez obzira na namere, povrede se stvaraju. Emocionalni incest se češće javlja u porodicama gde su roditelji razvedeni, kod roditelja koji su i sami kao deca bili žrtve emocionalnog incest, kada se jedan roditelj bori sa nekim mentalnim pormećajem ili kad postoje bolesti zavisnosti kod jednog od roditelja. Najčešće prvi ko primeti da nešto nije u redu u tom odnosu su oni koji se osete najugroženijim a to su partneri osoba koje su odrasle u atmosferi prikrivenog incesta. Oni najbolje primećuju da tu postoji prevelika vezanost za tatu ili mamu, da je prevelika uključenost mame ili tate u život svog deteta čak i kada je to dete sada odrastao čovek.

 

Zavođenje dece od strane roditelja ostavlja posledice na njihov život. Takva deca gube sposobnost da slede sebe i svoje potrebe, imaju poteškoće u postavljanju granica, u ostvarivanju zadovoljavajućeg i ispunjavajućeg, intimnog partnerskog odnosa, u stvaranju bliskih veza. Kao odrasli imaju problem da uspostave skladne i harmonične odnose sa svojim partnerom jer ostaju lojalni roditelju. Više brinu o potrebama drugih, biraju potčinjavajuće uloge ili uloge koje uključuju konstantno pomaganje drugima. Mogu da se osećaju bezvredno, neadekvatno. Emocionalna lojalnost prema nekom drugom, partneru najčešće, se doživljava kao izdaja roditelja i svaki pokušaj odvajanja i udaljavanja od takvog roditelja izaziva duboko osećanje krivice. Može da se javi i problem u identifikaciji sa ulogom sopstvenog pola jer su često, stajući na stranu roditelja suprotnog pola i slušajući negativne komentare za istopolnog roditelja ili zbog njegovog isključivanja iz odnosa može se razviti osećaj napuštenosti, mržnja i prezir prema njemu. Kao posledica potisnutih nesvesnih ili predsvesnih incestuoznih potreba može se razviti strah od produbljivanja partnerske emocionalne blikosti a što se može manifestovati u čestom menjanju partnera, brzom i lakom uspostavljanju seksualnih odnosa koji mogu da budu praćeni seksualnom hladnoćom, polnom nemoći i slčno. Seksualnost ovakvih osoba ne dostiže nivo zrele genitalne organizacije. Osobe koje su pretrpele ili još uvek trpe emocionalni incest mogu da razviju razne poremećaje uključujući samopovređujuće ponašanje, bolesti zavisnosti (alkohol, droga, zavisnost od hrane), poremećaje ishrane, depresiju, anksiozne smetnje, seksualne disfunkcije, strah od odbacivanja, strah od približavanja drugima.

 

Dinamika emocionalnog incesta je kompleksna. Odrasle osobe o svojim problemima treba da razgovaraju sa odraslima. Pitanja i nedoumice iz domena odraslih treba da ostanu unutar odnosa odraslih. Dete nije naš vršnjak, ni najbolji prijatelj, a ni partner niti treba da bude. Zdrav porodični sistem ima jasnu razliku između dece i odraslih. Zdravi roditelji prepoznaju da je deci potrebno više privatnosti, autonomije, nezavisnosti, više druženja sa vršnjacima kako odrastaju, razumeju da deca imaju svoj život i da žele svoju energiju da ulože u stvari koje su njima bitne poput hobija, škole, prijatelja. Zdravi roditelji deci pružaju osećanje sigurnosti, ne sprečavaju separaciju već postepeno, shodno uzrastu, dozvoljavaju veću slobodu i ohrabruju da “napuste gnezdo” kada za to budu bili spremni.

 

Zarobljenost postoji sve dok se poriče. Dok ne sagledamo svoju prošlost u pravom svetlu i ne shvatimo na koji način su naša sadašnja osećanja, uverenja, obrasci ponašanja koji se ponavljaju povezani sa dinamikom porodičnih zbivanja,ne možemo da budemo istinski slobodni. Ukoliko se situacija ne razreši na adekvatan način bol incestuoznih odnosa se može transgeneracijski prenositi. Veza sa roditeljima može da traje iako su se deca fizički odvojila od njih, iako su finansijski nezavisna, iako imaju svoje porodice, emocionalna neseparisanost može da perzistira čak i kada su roditelji umrli. Psihoterapija može pomoći i pružiti priliku da shvatimo kako nas je naše detinjstvo oblikovalo kao i kako da se oporavimo od bola koji u sebi nosimo, razvijajući nova ponašanja ili načine koji omogućuju da se naši odnosi, samopoštovanje i emocionalno stanje poboljšaju.

 

Jelena Krstić, psiholog

kontakt:nikolic.jeka@gmail.com

 

Korišćeni izvori:

Emocionalni incest; Kenet M. Adams

Porodica u krizi; Mila Goldner Vukov

newsletter

Prijavite se za naš newsletter i prvi saznajte novosti

Kontaktirajte nas

Adresa: Bulevar Nemanjića 85a, Tržni centar zona 2, lokal br. 69, 18000 Niš, Srbija Telefon: +381 60 734 9000 +381 18 305 346 Email: animaplusnis@gmail.com Radno vreme: Pon-Pet 09:00 - 21:00 Subota 09:00 - 13:00 i po zakazanim terminima Nedelja: Ne radimo