Uloge koje igramo, maske koje nosimo

 

 

Veliki broj ljudi ne živi svoju autentičnu prirodu, ne prihvataju sebe i svoje sopstvo istinski. Većina ljudi bira, ili prihvata već izabrane i namtenute uloge. Gradi fasadu, nosi maske. Jung je koristio izraz Persona koji je sinonim za glumčevu masku. Termin označava samoprikazivanje osobe u javnosti a ne njenu pravu suštinu. Kada kažem prihvata već izabrane uloge mislim na ono što su najčešće roditelji predodredili svom detetu a ono to prihvata i provede čitav život ili dobar deo života igrajući nametnuti scenario. Otac može da kaže svome sinu da nije u redu plakati, to rade samo devojčice, on mora da bude muško i sin onda počinje da gradi fasadu muškosti. Majka može savetovati ćerku da je lepša kada se nasmeje i da nije u redu biti biti tužna ili namrštena i ćerka pokušava stalno da bude vesela i nasmejana čak i ako se tako ne oseća iznutra. Neko bira ulogu pomagača. Ili ulogu spasioca. Neko je stalno žrtva nesrećnih okolnosti, žrtveni jarac. Najstarijem detetu u porodici se uglavnom nameće uloga malog odgovornog odraslog čoveka. Uloge mogu da se razviju i na neverbalne, suptilnije i neizgovorene roditeljske zahteve. Dete bira da nosi masku jer mu ona omogućava da bude voljeno i prihvaćeno. Uloge postaju strukturisane u telu. Porodični i društveni zahtevi oblikuju karakter, određuju sudbinu, nesvesnom dinamikom. Igrači uloga pokušavaju ugoditi drugima jer sledi nagrada; prihvatnje, ljubav i odobravanje, sve ono što om je bilo uskraćivano ukoliko se ne bi ponašali onako kako su roditelji zahtevali. Većina ljudi se toliko poistovetila i stopila sa svojom maskom da naziranje prave prirode rađa strah i uznemirenje. Svoju jedinstvenost su žrtvovali za društvene ili kulturne stereotipe. Imamo i one koji iza fasade saosećajnosti, nesebičnosti, uviđavnosti, dobrote, genijalnosti, kriju i od sebe samih i od drugih svoju egocentričnost i egoistične porive. Promena okruženja i različite okolnosti doprinose zapanjujućoj transformaciji ličnosti.

Praksa je pokazala da na žalost, kada jednom odbacimo deo sebe da bismo zavredili ljubav drugih, mi stalno nailazimo na odbacivanje. Stavljajući masku mi smo već sami sebe odbacili a očekujemo da nas drugi private. I opet se trudimo da odigramo ulogu još bolje i uspešnije jer smo osetljivi na očekivanja drugih a ustvari se sve više vrtimo u začaranom krugu, žrtvujući lični identitet. Jedan od razloga zašto nije lako osloboditi se uloge koju igramo jeste naša identifikacija sa njom i osećaj bliskosti ili upoznatosti s njom. Nekad nismo ni svesni da naše ponašanje nije istinsko, da je lažno. Jedan od faktora zašto je se držimo je i stid. Persona nas štiti od stida. Stid nas nagoni da se ponašamo tako da izbegavamo sve ono što se ne uklapa u načine na koji smo odgajani i vaspitavani. Stavljamo masku da bismo se dopali, da bismo se uklopili, da se ne bismo razlikovali, da bismo izbegli susret sa našom senkom. Kako kaže Loven a i praksa potvrđuje, ljudi najčešće dolaze na psihoterapiju da bi se oslobodili nekog neprijatnog simptoma, opesivnih misli, depresije, anksioznosti, napada panike, nagomilane frustracije, kopmulsivnog reagovanja,osećaja da nije uspešna, da joj ništa ne ide. Njih uznemirava simptom, ono što je na površini, ono što vide i osećaju i žele da ga otklone ali ne žele da se promene na suštinski i radikalan način. Šta je ono unutar njih što dovodi do uznemirenosti, uskraćuje osećaj zadovoljstva, mira, ispunjenja, radosti? Loven smatra da je to strah da se bude ono što čovek jeste, strah da se prihvati sopstvo jer možda je neadekvatno i neprihvatljivo. Taj strah utiče na prikrivanje i maskiranje stvarnih osećanja i nagoni da se prihvate uloge koje se od nas očekuju. Međutim, bez suočavanja sa sobom, svojim karakterom, svojim unutrašnjim bićem, svojom senkom, sudbina koja nam je nametnuta postaje neizbežna. Prvi korak u terapiji je otkriti koju to ulogu igramo i razumeti zašto je uloga usvojena u prošlosti, služi li svrsi i dalje u sadašnjosti. Maska nam uglavnom služi da bi nas zaštitila od onih aspekata naše ličnosti koji su suviše bolni, neprihvatljivi ili zastrašujući i sa kojima ne želimo da dođemo u kontakt jer tako je lakše. To što nismo u konatktu s neprihvatljivim delovima sebe ne znači da oni ne postoje i da ne deluju iz našeg nesvesnog. Sakriveni  u dubinama naše ličnosti, odsečeni od svesti, prognani aspekti naše ličnosti utiču na ponašanje i upravljaju našim životima. Trošeći ogromnu količinu energiju za održavanje spoljašnje fasade, ostavljamo sebi malo zadovoljstva i prostora za kreativnost. Igrajući uloge poričemo sopstvene potrebe. Ne osećamo napor koji ulažemo u sliku o sebi, u igranju uloge ali osećamo hronični zamor, nezadovoljstvo, iritabilnost, frustriranost, anksioznost, depresivnost.

 

Jelena Krstić, psiholog

 

Korišćeni izvori:

Aleksander Loven; Strah od života

newsletter

Prijavite se za naš newsletter i prvi saznajte novosti

Kontaktirajte nas

Adresa: Bulevar Nemanjića 85a, Tržni centar zona 2, lokal br. 69, 18000 Niš, Srbija Telefon: +381 60 734 9000 +381 18 305 346 Email: animaplusnis@gmail.com Radno vreme: Pon-Pet 09:00 - 21:00 Subota 09:00 - 13:00 i po zakazanim terminima Nedelja: Ne radimo