“Nijedan čovek nije slobodan dok je rob svog tela“. Seneka
Šta je anoreksija?
Anoreksija predstavlja poremećaj hranjenja sa izmenjenom percepcijom vlastitog tela. Može se javiti u svim životnim dobima mada se najčešće javljanja kod mlađih osoba u periodu adolescencije i puberteta. Što se tiče pola, sklonije su joj devojčice mada se javlja i kod dečaka. Odlikuje se smanjenim uzimanjem ili odbijanjem nekih ili svih vrsta hrane.
U srži anorksije je preplavljujući strah od viška kilograma. Sam početak poremećaja vezuje se uglavnom za želju da se omršavi jer mlade osobe mogu biti mišljenja da su debele i namerno se izgladnjuju kako bi postigle savršenu figuru tela. U pojedinim slučajevima ekstremna težnja za vitkom linjom može da odvede čak i u smrt. Ima i osoba koje drže dijetu iz estetskih razloga a da nisu anoreksične pa možemo postaviti pitanje koji je to odlučujući činilac koji determiniše nastanak ovog poremećaja? Uzroci su uglavnom psihološkog porekla kao što su razni stresni događaji, emocionalne povrede, povećana ranjivost, intrapsihički sukobi.
Kako izgleda anoreksija?
Početak anoreksije je uglavnom postepen. Mlade osobe krenu prvo sa izbiranjem hrane, zatim smanjuju količinu hrane koju unose, počinju da se žale na niz digestivnih smetnji poput nadimanja ili bolova u stomaku. Imaju osećaj nadutosti, tromosti i otežanog kretanja „zbog viška kilograma i debljine“.
Osećaj gladi se negira uz komentare kako nemaju apetit a što navodno ne smeta jer se osećaju se dobro iako ne jedu. Često poriču da odbijaju ili da ne uzimaju hranu. Dešava se da pred roditeljima redovno jedu obroke da bi kasnije kad su sami izazvali namerno povraćanje. Neki su skloni i da ispljunu hranu za stolom i to prikriju ili bace kad roditelji ne gledaju.
Želja za hranom može postojati ali se osoba suzdržava od njenog uzimanja postepeno smanjujući na taj način apetit. Sa sve manjim uzimanjem hrane i gubljenjem kilograma, počinju da se javljaju i promene ne samo u fizičkom izgledu već i u osećajnoj sferi poput ravnodušnosti, nezadovoljstva, povišene osetljivosti i pojačane sklonosti plakanju.
Depresija i anksioznost su česti pratioci anoreksije. Aktivnosti u socijalnom miljeu se redukuju. Kvalitet odnosa sa roditeljima trpi negativne promene. Prema majci se javlja povišena agresivnost i neprijateljstvo. Mlada osoba kreće da sporovodi i neke fizičke aktivnosti, dodatne vežbe koje će doprineti sagorevanju kilaže i suvišnih kalorija.
Doživljaj tela je izmenjen i ne odgovara realnom stanju stvari. Samopoštovanje i samopouzdanje je nisko. Dok se gube kilogrami osobe se osećaju se dobro a loše dok jedu. Na komentare i prigovore porodice i bližnjih se ne obaziru mnogo jer što se njihovog fizičkog izgleda tiče, sebe ne vide i ne doživljavaju na isti način kao okolina. Uništava se sopstveno telo zbog kratkotrajnog osećaja spokojstva i mira koji se na duže staze ne postižu.
Teže i dugotrajnije anoreksije prate i teži telesni simptomi. Dolazi do opšteg fizičkog slabljenja, koje ponekad zna da ide do krajnje izmršavelosti (kaheksije). Koža je suva, ispucala, perutava, bleda i staračka. Sluzokoža jezika je obložena, usta su suva, dlake po telu kao i kosa postaju krhke, tanke i lomljive. Javlja se zatvor i izostanak ciklusa kao i poremećaj u radu srca. Celokupno fizičko i psihičko zdravlje biva narušeno.
Uzroci i psihodinamika nastanka anoreksije
Društveno i kulturno okruženje u kome živimo, niz socijalnih činilaca i današnji mediji znatno mogu da doprinesu povećanju učestalosti ovog poremećaja. Neko ko se po izgledu na uklapa u standarde tzv. telesnog savršenstva, a na nivou ličnosti ga to muči, često kroz razvoj anoreksije pokušava dostići nerealna, socijalno poželjna merila lepote. društveni činioci doprinose ali su ipak samo manji deo ovog problema koji je u svojoj osnovi prilično složen. Svaka osoba je priča za sebe i uvek treba tragati za dubljim, individualnim, psihološkim uzrocima nastanka poremećaja koji determinišu nastanak i razvoj anoreksije.
Psihoanalitički usmereni istraživači prvenstveno razmatraju poreklo i razvoj ovog poremećaja kroz sklop i funkcije ličnosti anoreksičnih osoba, karakteristike mehanizama odbrane kao i rane unutrašnje i spoljašnje sukobe i objektne odnose. Jedan od značajnih uzroka anoreksije, smatraju psihoanalitičari, leži u izmenjenom odnosu prema sopstvenom telu.
Telo i pojedini njegovi delovi, na primer stomak, u izmenjenom, nerealnom doživljaju vide se kao masivni, teški, naduti a telesne draži kao uznemiravajuće.
Takvo „groteskno“ telo je neprivlačno, odvratno, gadljivo i neprihvatljivo za mladu osobu. Da bi bilo prihvaćeno telo mora biti vitko, mršavo i lako. Mršavo, tanano i prozračno telo postaje simbol idealne lepote, privlačnosti, svemoći. Da bi telo postalo takvo, besprekorno, mora se očistiti, od svih unutrašnjih sadržaja koji su loši, preteći i ugrožavajući. Takav doživljaj podsticaj je za uzimanje laksativnih sredstava koji prazne telo.
Česta su i namerno izazvana povraćanja u cilju oslobađanja od suvišnih i štetnih sastojaka. Podsvesno se javlja snažna želja za uništavanjem i razaranjem vlastitig tela. Poricanje osećaja gladi i potrebe za hranom kao i za unošenjem objekata u sebe, bude osećanje trijumfa i povećanog samovrednovanja. U prilog poremećenog opažanja telesnih draži govori i činjenica da anoreskične osobe poriču osećaj gladi, umora i iscrpljenosti. Ukoliko ih neko i natera da jedu, najčešće članovi porodice, dolazi do ugrožavanja idealizovane telesne slike što može biti praćeno povećanjem anksioznosti, doživljajem gubitka identiteta i razvojem simptoma deresivnosti. Odnos prema telu i hrani je ambivalentan, što se može videti iz smenjivanja faze gladovanja i faze povećanog, halapljivog unosa hrane. Stvara se začarani krug gladovanja i prejedanja.
Opsesivno brojanje kalorija, pravila ishrane, pripremanje obroka, fizički izgled, kilogrami u ogledalu i na vagi, povraćanje i oslobađanje od štetnih sadržaja, postaju glavne okupacije. Oživljavaju se rani sukobi iz oralne faze, prvenstveno iz odnosa sa majkom koja je zadovoljavala i osujećivala ove potrebe (zabranjivala ili prisiljavala, pravila izbor hrane, imala kruta pravila oko ishrane bebe). Javlja se mentalna praznina kao posledica mehanizama izbacivanja objekata. D. Brusset (1998.) smatra da ova delatnost mišljenja, više ili manje prisilna, sprečava javljanje erotskih želja i da otklanja strepnju od gubitka objekta i od samoće.
Anoreksična mlada osoba ima nedovoljno integrisano i slabašno Ja. Za razliku od Ja koje je krhko i lomljivo, idealno Ja je omnipotentno, grandiozno, sa dominantnim osećajem veličine i moći. Odatle i ide težnja da se nadziru vlastite telesne potrebe i drugi objekti. Izražena težnja ka samodovoljnosti i samodopadljivosti kao i shvatanja o sebi koja podležu iskrivljenju, neprekidno podstiču potrebu za proveravanjem sebe i svog izgleda i od strane drugih. Preterana fizička aktivnost, vežbanja, obuzdavanje i blokiranje želje za hranom kao i kočenje erotskih želja, intelektualna uspešnost i nadzor nad objektima, povećavaju osećaj moći.
Neki autori smatraju, da veća učestalost anoreksije među osobama ženskog pola, može ukazivati da je poremećaj povezan sa strahom od trudnoće i potisnutim, nesvesnim željama za trudnoćom, teškoćama identifikovanja sa majkom i odbacivanjem elemenata ženstvenosti. Karakteristike ženskog tela i ženstvenosti nisu u skladu sa ideal-ja anoreksičnih devojaka. Odatle ide neprihvatanje ženske uloge i ženskog tela i žaljenje nekih od njih što nisu muškarci ili barem bespolne. Ima i slučajeva gde su devojke mišljenja da je telo nosilac greha pa ga treba kažnjavati glađu. Sve što je telesno doživljava se kao mrsko, odbojno, neprivlačno.
Majke koje ne prihvataju materinstvo, koje su i same anoreksične ili detinjaste i nezrele, koje ograničavaju dete u sticanju nezavisnosti, mogu uticati takvim stavovima i ponašanjem na razvoj anoreksije kod svoje dece (Michaux 1953).Odbijajući hranu, pojedinac nesvesno odbija odnos sa ugrožavajućim roditeljima, najčešće sa majkom (Brusset 1998).
Ne uzimati hranu može biti povezano i sa depresijom odnosno moglo bi značiti i ne hteti živeti, nemati želju za životom. Kod nekih anoreksičnih osoba mogu se javiti i težnje ka asketizmu, telesnom isposništvu, odricanje od svih telesnih i osećajnih zadovoljstava. Anoreksija može biti i način izbegavanja odrastanja i preuzimanja odgovornosti odraslog. Ostajući dete, anoreksična osoba zadržava pažnju i brigu roditelja, izbegava životne obaveze koje osamostaljivanje sa sobom nosi, suočavanje sa problemima, ograničenjima, frustracijama. Često je anoreksija fizički izraz kroz koji se neverbalno izražava dublja psihološka patnja, emocionalna trauma, emocionalna deprivacija, unutrađnji sukob.
Očigledno je da postoje mnogi različiti psihološki dinamizmi koji upravljaju nastankom ovog poremećaja u zavisnosti od ličnosti svakog pojedinaca. Ono što je zajedničko kod svih je sniženje kapaciteta vitalnosti, energičnosti i životnosti kao i neprijateljski odnos prema sebi, svom telu i svetu a psihoterapija ostaje ključni element u lečenju anoreksije.
Pripremila: Jelena Krstić; psiholog
Korišćena literatura:
Brusset B (1998) Psychopathologie de l’anorexie mentale. Dunod.
Michaux L., (1953), Psihiatrie Infantile. Paris, PUF
Nevenka Tadić, (2003); Psihopatologija detinjstva i mladosti.