“Mi ni najmanje ne možemo da izmenimo svoju prošlost; ozlede koje su nam nanesene u detinjstvu ne mogu se potpuno ukloniiti kao da ih nije bilo. Ali možemo sebe da promenimo; možemo sebe da “obnovimo” i da ponovo osvojimo svoj izgubljeni integritet. To možemo da učinimo na taj način što ćemo se odlučiti da pobliže osmotrimo u našem telu skupljeno znanje o prošlom zbivanju i da ga približimo svojoj svesti. Taj put je, u to nema nikakve sumnje, neugodan, ali nam u mnogim slučajevima pruža mogućnost da konačno napustimo nevidljivi i tako surovi zatvor detinjstva i da se od nesvesne žrtve prošlosti preobrazimo u odgovornog čoveka koji poznaje svoju istoriju i živi sa tom svojom istorijom.”
Alis Miler je bila ugledna švajcarsko-poljska psihološkinja, psihoanalitičarka, filozofkinja i javna intelektualka poznata po svojim knjigama u kojima je pisala o roditeljskom zlostavljanju dece. Njen doprinos psihologiji je izuzetan a njene knjige prevedene su na mnogo jezika.
Rođena je u jevrejskoj porodici, srednje klase u Poljskoj, 12.januara 1923. godine, kao Alisija Englard. Bila je starije dete svojih roditelja, imala je pet godina mlađu sestru Irenu. Njena porodica se preselila u Berlin, gde su boravili od 1931. do 1933. Tokom boravka u Nemačkoj naučila je nemački jezik. Međutim, porodica je morala da se vrati u Poljsku 1933. i živela u varšavskom getu.. Kao mlada dama Alis je morala da pobegne iz jevrejskog geta u Pjotrkovu, gde su svi jevrejski stanovnici bili internirani nakon što je grad okupiran u septembru 1939. Preživela je Drugi svetski rat, živeći u Varšavi, gde je promenila ime u Alis Rostovska da bi sakrila svoj pravi identitet. Kasnije je uspela da prokrijumčari sestru i majku iz geta ali nije mogla da spase oca, koji je tu umro 1941. Godine 1946. je emigrirala u Švajcarsku u potrazi za ozdravljenjem i edukacijom. Studirala je na Univerzitetu u Bazelu. Udala se za švajcarskog sociologa Andreasa Milera, poljskog katolika. Imali su dvoje dece, Martina i Juliku, kojima ništa nije govorila o svom pređašnjem životu i odrastanju. Razvela se 1973.
Profesionalni život
Alis je studirala psihologiju i psihoanalizu u periodu između 1953. i 1960. Praktikovala je istu u Cirihu od 1960. do 1980. Nakon dvadeset godina praktičnog rada kao psihoanalitičarka, prestala je da se bavi time i fokusirala se na istraživanje i sistemsko proučavanje detinjstva. Analizom svog vlastitog ponašanja zaključila je da ne možemo pomoći drugima ako prvo ne pomognemo sebi. Napustila je Švajcarsku 1985. i nastanila se u Francuskoj. Tokom svog plodnog stvaralaštva i rada često je dolazila u sukob sa svojim muškim kolegama zamerajući im da su suviše kruti u radu sa svojim pacijentima, da prikrivaju istinu o zlostavljanju iz detinjstva svojih pacijenata i da negiraju činjenicu da mnogi očevi i majke, najbliskiji deci, oni koji bi trebalo da budu baza sigurnosti i zaštitnici vrlo često uništavaju detetovu dušu nasiljem i zlostavljanjem. Ako majka nije u stanju da ohrabri svoje dete, pruži mu podršku i sigurnost, uteši ga kada mu je najpotrebnije, velika je verovatnoća da ni ona sama kao dete nije osetila uvažavanje od strane svoje majke.
Beskrajno je doprinela razumevanju ranog detinjstva. Njene prve tri knjige nastale su kao rezultat istraživanja koje je sama sprovela a koje je bilo odgovor na ono što je smatrala značajnim slepim mrljama u oblasti kojom se bavila. Objavila je svoj bestseler 1979. “Drama detinjstva” koju bi trebalo da pročita svaki roditelj a koji govori o deci koja trpe traume i trajne ožiljke od ruku svojih roditelja koji koriste razna štetna sredstva poput fizičkog zlostavljanja ili psihičkog pritiska da bi “vaspitali” svoju decu. Kroz knjigu je tragala za korenima emocionalnih problema, od sukoba u detinjstvu, trauma iz detinjstva do zlostavljanja od strane roditelja. Ona ističe da životinje, ako neće svoje mladunce, one ih ubijaju a ne muče ih godinama. Ljudskoj vrsti, koja nema druge mehanizme za borbu sa zlostavljanjem, priroda je dala sposobnost anesteziranja i umrtvljavanja svih bolnih osećaja, kako bismo preživeli kada zlostavljanje postane nepodnošljivo. Batine, različiti vidovi ponižavanja deteta, zanemarivanje, izdaja i seksualna eksploatacija su teški oblici maltretiranja i zlostavljanja dece jer urušavaju njihov telesni i psihološki integritet, lome njihovo dostojanstvo. Alis je analizirala biografije i živote mnogih pisaca kako bi pronašla vezu između trauma njihovog detinjstva i toka njihovog života i njihovih dela. Verovala je da potiskivanje osećanja vodi nazadovanju i da ima veliki negativni uticaj na ličnost a ta osećanja uglavnom su vezana i potiču iz iskustva iz detinjstva. Smatrala je da opraštanje roditeljima za svu bol koju su naneli svojoj deci kao jedan od koraka u radu na sebi ne znači nužno put u dobro mentalno zdravlje već može da izazove i suprotne efekte.
U svojoj knizi “Telo nikad ne laže” istraživala je dugotrajne posledice zlostavljanja u detinjstvu na telo odrasle osobe. Proučavala je razne poznate i nepoznate traume koje mogu proganjati čoveka tokom detinjstva a i kasnijeg života. U psihoterapiji zlostavljanih i traumatizovanih osoba treba obuhvatiti rad na tri nivoa:telo, osećanja i um. Telo ne može da se prevari jer ono uvek nosi zapis iz prošlosti, ono zna pravu istinu. Kao deca bez dovoljno razvijenih kognitivnih funkcija nismo mogli ispravno da razmišljamo i da zaključujemo ali ono što smo mogli jeste da nepogrešivo osećamo. Ukoliko deca prikrivaju zlostavljanje bilo iz straha, bilo da bi zaštitili svoje roditelje ili negirajući da se desilo sve što se desilo, to je nemnovno siguran put u bolest. Kada istina iz prošlosti bude otkrivena i pretočena u priču, postiže se jasnoća, nezavisnost, veća integrisanost, gubitak simptoma. Sam pacijent je jedini koji sebe može osloboditi svega toga. Osećanja koja se ne potiskuju već se doživljavaju, obrađuju, elaboriraju svesno nikada ne dovode do autodestrukcije ili destrukcije.
Njena knjiga “Za vaše dobro” najtemeljnije je objašnjenje prirode i efekta toksične pedagogije. U ovoj knjizi sugerisala je da je mladi Adolf Hitler imao snažna traumatska iskustva tokom svog detinjstva u vidu premlaćivanja i verbalnog zlostavljanja od strane svoga oca što je imalo ogroman uticaj na razvoj njegove ličnosti. Takođe je isticala da kriminalci nisu postali to što jesu zbog loših gena već da je na to uticalo njihovo detinjstvo, da su to uglavnom zanemarena i maltretirana deca koja su vrlo rano u svom ivotu morala da nauče da potisnu svoja osećanja a danas kroz okrutnost, sadizam,cinizam, odustnost svakog vida odgovornosti održavaju poricanje onoga što im se dogodilo a to ima veliku cenu-život drugih ljudi.
Godine 1986. nagrađena je književnom nagradom za svoju knjigu “Nećeš biti svestan:izdaja deteta društva”. Knjiga je prvi put objavljena 1981. Fokusirana je na uticaj zlostavljanja na socijalni život deteta i formiranje interpersonalnih veza. Knjiga pokazuje kako smo sami odgovorni kao društvo za mnoga sramna dešavanja koja nam se događaju.
Poslednjih nekoliko godina svog života, Milerova je provela odgovarajući na stotine pisama čitalaca na svojoj veb stranici. Objavila je i članke, intervjue i letke na tri različita jezika na svojoj veb stranici. Umrla je u aprilu 2010. godine u Francuskoj. Imala je 87 godina. Sumnja se da je izvršila samoubistvo , nakon što joj je dijagnostifikovan rak pankreasa. Nakon njene smrti njen sin Martin pričao je kako ga je otac često tukao i zlostavljao a da je ona, majka, bila nemoćna da to spreči i da ga spase i da su godine koje je provela u getu kao i godine progona iz njene mladosti nepovratno loše uticale na njen osećajni svet.
Jelena Krstić, psiholog
Kontakt:nikolic.jeka@gmail.com
Korišćeni izvori:
Drama darovitog deteta; Alis Miler